Imam Husejn

1

2

3

Polazak Ubejdullaha ibn Zijada prema Kufi

Ubejdullah ibn Zijad je primio pismo od Jezida ibn Muavije i već sutradan krenuo prema Kufi. Uz njega su bili Muslim ibn Amr el-Bahili, Šerik ibn Eaver el-Harisi, njegove sluge i porodica.Požurio je prema Kufi kako bi stigao prije imama Husejna – naime, kako su stanovnici Kufe iščekivali dolazak imama Husejna i kako ga većina ranije nije vidjela, nisu ni znali kako izgleda, što je Ibn Zijad iskoristio da ih iznenadi pa je tako ušao u grad skrivajući svoj izgled: pokrio je lice, stavio crni turban pa su mu ljudi izrazili dobrodošlicu, pozdravljajući ga i govoreći: „Dobrodošao sine Allahovog Poslanika!“Teško mu je padalo ono što je čuo, ali je nastavio svoj put do zgrade uprave. Nu'man se uznemiren bio popeo na terasu zgrade upraviteljstva i, misleći da je imam Husejn, obratio se Ubejdullahu ibn Zijadu: „Tako ti Allaha, udalji se! Tako mi Allaha, neću ti predati ovo što mi je povjereno i nemam potrebe da ratujem protiv tebe...“Ibn Zijad se samo šutke nastavio približavati kapiji zgrade sve dok ga Nu'man nije prepoznao. Otvorio je kapiju i Ibn Zijad je ušao te su zatvorili kapije. Tu noć je prenoćio u zgradi, a i Kufa je prenoćila u strahu iščekivanja važne političke prekretnice.

Ibn Zijadovi pokušaji pokoravanja Kufe

Kufljani su se ujutro iznenadili ugledavši Ibn Zijada, koji je već bio preuzeo zgradu uprave, kako poziva na obavljanje namaza u džematu. Ustao je da govori okupljenoj skupini i da velikim obećanjima probudi želju i žudnju kod onih koji su pokorni i sarađuju sa postojećom politikom te da zaprijeti protivnicima i onima koji odbijaju Jezidovu vlast. Između ostalog je rekao: „Moje biće i sablja će biti nad onim koji napusti moje zapovijedi i suprotstavlja se mojoj naredbi.“Potom je obavezao sve prisutne da uhode protivnike i zaprijetio kažnjavanjem i prekidanjem državnih darova onima koji ne budu učestvovali u tome i ne budu izvršili ovu naredbu, pa rekao: „... Ko nam ih dovede, on je slobodan, ko ne bude pronašao nikog, neka jamči za svoje poznanike da nam se niko od njih neće suprotstaviti i da se neće buniti protiv nas, ko ne učini ni jedno ni drugo, bit će mu ukinuta zaštita i njegova krv i imovina će pripasti nama, a svaki poglavar među čijim pristalicama bude pronađen protivnik zapovjednika vjernih, Jezida, a on nas ne bude o tome obavijestio, bit će razapet ispred vrata svoje kuće i ukinut će se darovi cijelom njegovom plemenu.“

Kako je Ibn Zijad među Kufljanima bio poznat po okrutnosti i nemilosrdnosti, prirodno je bilo da njegov dolazak i njegov oštar govor izazovu potres kod protivnika njegove politike te su se pojavili znakovi širenja uznemirujućih vijesti, uzmicanje i klonulost kod Kufljana i njihovih poglavara. Zato je Muslim ibn Akil upotrijebio novo sredstvo za nastavak svog puta prema željenom cilju: premjestio se u kuću Hanija ibn Urve, koji je tada bio poglavar Beni Murada i vrlo uticajan u Kufi,i počeo se sakrivati u svojim pozivima i kretanjima od svih osim od svojih najvjernijih ashaba.

Muslimov stav o ubijanju Ibn Zijada

Muslim ibn Akil je bio nosilac uzvišene misije i odlikovan moralnim vrlinama stečenim u kući vjerovjesništva. Bio je upoznat sa svim običajima i pravilima društva u kojem se kretao pa je u povoljnoj prilici koja mu se bila ukazala mogao da ubije Ibn Zijada, ali je odbio da to učini iz više razloga. Naime, preneseno je da se Šerik ibn E'aver, kada je odsjeo u kući Hanija ibn Urve, bio teško razbolio, a Ubejdullah ibn Zijad, saznavši za to, došao je da ga obiđe. Tu je Šerik predožio Muslimu da ubije Ibn Zijada: „Tvoj cilj i cilj tvojih sljedbenika je da ovaj nasilnik bude ubijen, a Svevišnji Allah ti je sada omogućio da ga makneš. On će doći da me posjeti, a ti ustani, sakrij se u magacin i kada on sjede, ti izađi i ubij ga. Potom otiđi u zgradu uprave i preuzmi je, jer doista ti u tom slučaju to niko neće osporavati.“ Muslim je osjetio Hanijevu nelagodu da Ubejdullah bude ubijen u njegovoj kući i zato nije prihvatio Šerikov prijedlog. Kada je Ubejdullah odlazio, Šerik je sa žaljenjem i boli rekao Muslimu: „Šta te spriječilo da ga ubiješ?“ i Muslim mu je odgovorio: „Spriječile su me dvije stvari: prva je Hanijeva nelagoda da on bude ubijen u njegovoj kući, a druga riječ Allahovog Poslanika:

إِنَّ الْإِيمَانَ قَيَّدَ الْفَتْكَ‏ فَلَا يَفْتِكُ مُؤْمِنٌ.

,Doista je iman ukinuo iznenadno ubijanje – vjernik neće iznenadno ubiti.‘“

Iznevjera Muslimu ibn Akilu

Ibn Zijad je upotrijebio svako sredstvo, koliko god ono bilo nisko, da uništi politički pokret koji se pojavio kao opasnost po emevijski režim zbog Muslima ibn Akila. Stoga je požurio da ubije njega i sve njegove pristalice prije nego što stigne imam Husejn, misleći da će tako spriječiti ustanak. Zato je osmislio plan za špijuniranje svih Muslimovih kretanja, mjesta boravka njega i njegovih pristalica pa je uspio otkriti gdje se nalazii tad su ljudi počeli odustajati od otpora prema nepravdi.

Ubejdullah ibn Zijad je uspio prevariti i uhapsiti Hanija ibn Urvea, koji je bio pružio utočište izaslaniku imama Husejna, pokazao mu gostoprimstvo i učestvovao s njim u planiranjima i donošenjima odluka. Ibn Zijad ga je nakon dugih razgovora i prepiranja ubio, a njegovo tijelo bacio s krova zgrade uprave pred velikim brojem okupljenih ljudi. Među ljudima su zavladai strah i obeshrabrenost i svako se zatvorio u svoju kuću ne pokazujući zanimanje za dešavanja izvan.

Kada je Muslim saznao šta se desilo s Hanijem i vidio klonulost njegovog plemena Mizhedž koje je bilo brojno i imućno, izašao je sa svojim ashabima. Njegov glasnik je pozvao narod i Muslim ih je poveo da opkole zgradu uprave te učvrstio obruč i zadao brige Ibn Zijadu. Međutim, on je svojim lukavstvom i prevarom uspio savladati sve teškoće i odgovoriti narod od pomaganja Muslimu.Uposlio je uhode da idu među ljude da ih obeshrabruju, pozivaju na očuvanje sigurnosti, postojanosti, izbjegavanje krvoprolića te da ih upozoravaju na dolazak velike vojske iz Šama, a sve da bi dobio na vremenu i razjedinio snage revoucionara. Ovakvo stanje je potrajalo, tako su ljudi počeli odustajati i napuštati Muslima.

Jedne noći Muslim je predvodio namaz onima koji su bili ostali s njim, ali kada je izašao iz džamije, bio je ostao sam, bez pomagača, pristalice i bez vodiča. Ljudi su pozatvarali vrata pred njim i on je počeo tražiti neku kuću u kojoj bi tu noć pronašao utočište. Hodajući ulicama u tmini noći vidio je jednu ženu ispred vrata. Izgledalo je kao da je nekoga čekala. On joj se predstavio i zatražio da prenoći u njenoj kući. Ona ga je pozdravila i primila u svoju kuću. Ponudila mu je i večeru, ali on je odbio da pojede bilo šta. Njen sin je saznao da je Muslim u njihovoj kući i, pošto je Ibn Zijad obećao nagradu onome ko donese vijest o Muslimu, samo što je osvanulo, požurio je do zgrade uprave da obavijesti Muhammeda ibn Eš'asa o Muslimu. Nakon što je vijest došla do Ibn Zijada, on je poslao veliku vojskupod vođstvom Muhammeda ibn Eš'asa prema mjestu gdje se nalazio Muslim. Kada je Muslim čuo galamu, shvatio je da su došli po njega pa je izašao pred njih sa svojom sabljom.

Vojnici su silom upali u kuću, a Muslim je napao na njih udarajući ih svojom sabljom dok ih nije istjerao iz kuće. Onda su ponovo nagrnuli i on je opet napao. Kada se iscrpio zbog rana koje je zadobio u bici, neki čovjek mu je zadao udarac sleđa i on je pao na zemlju. Potom su ga zarobili i odnijeli na mazgi. Muhammed ibn Eš'as je uzeo njegovu sablju i oružje. Odveli ga do zgrade uprave i uveli kod Ibn Zijada. Muslim mu nije nazvao selam. Otpočeo je među njima dug razgovor u kojem je Muslim bio hrabar, tečan u svom govoru i uspješan u svom dokazivanju, sve dok nije umorio Ibn Zijada i dok mu nisu od srdžbe nabrekle vene pa je počeo vrijeđati Alija, Hasana i Husejna. Potom je naredio svojim ljudima da ga odvedu na vrh zgrade i ubiju, a da njegovo tijelo bace među narod i onda ga vuku po ulicama Kufe, a potom razapnu pored tijela Hanija ibn Urve. Dok se sve ovo dešavalo, Kufljani su stajali na ulicama ne poduzimajući ništa, kao da ga nisu ni poznavali.

Muslim je bio tražio od Muhammeda ibn Eš'asa da napiše pismo imamu Husejnu u kojem će ga obavijestiti o onome što se desilo u Kufi i savjetovati mu da ne dolazi u Kufu. On mu je obaćao da će to uraditi, ali nije ispunio svoje obećanje.

Put imama Husejna prema Iraku

Sad napuštamo Kufu s kojom se Ibn Zijad igra tražeći sljedbenike imama Husejna i progoneći ih i vraćamo se u Mekku kako bismo pratili kretanje karavana imama Husejna do Taffa, gdje će se dogoditi najveća tragedija. Historičari su zabilježili da je ustanak Muslima ibn Akila bio u utorak 8. zul-hidždže 60. godine, a ubijen je u srijedu 9. zul-hidždže, na dan Arefe. Polazak imama Husejna iz Mekke prama Iraku poklapa se s danom Muslimovog ustanka u Kufi – to je dan tervije,nakon njegovog boravka u Mekki, gdje je ostao ostatak mjeseca šabana, ramazana, ševala, zul-kade i osam noći u mjesecu zul-hidždže 60. godine. U periodu njegovog boravka u Mekki grupa stanovnika Hidžaza i Basre se priključila njegovoj porodici i pratiocima.

Kada je imam Husejn htio krenuti prema Iraku, obavio je tavaf oko Kabe i sajj između Safa i Merva pa je skinuo ihram i time završio umru a da nije bio u stanju upotpuniti obrede hadždža bojeći se da će biti uhapšen u Mekki i poslan Jezidu ibn Muaviji. Krenuo je vodeći svoju porodicu i one od svojih sljedbenika koji su se bili priključili, a vijest o Muslimu mu još nije bila stigla.

Zašto je imam Husejn odabrao Irak?

Uprkos svemu što je dosad rečeno u analizi i studiji o stanju Kufskog društva i svega što sadrže te analize i studije, tj. negativnosti koje uglavnom pretpostavljaju analitičari, mi smatramo da je Husejnov odabir Iraka bio iz sljedećih razloga:

-Obaveza od Allaha da se otklanja nepravda i pokvarenost, naređuje dobro i odvraća od zla obuhvata sve muslimane bez izuzetka. Međutim, u historiji nismo naišli na predaju koja govori o ustanku kojim se nastojalo suprotstaviti emevijskoj vlasti ni u kom području islamske države, osim u Iraku gdje se ustajalo protiv njih, i to otkako su se umejadi pojavili na političkoj sceni pa sve do njihovog pada.

-Imam Husejn nije objavio svoj poziv na suprotstavljanje nepravdi i pokvarenosti emevija i na pokret za oživljavanje poslanice na dan kada je traženo od njega da dadne prisegu Jezidu, već je njegov poziv poticao iz vremena puno prije. Međutim, nismo naišli na historijske dokaze koji pokazuju da se neki drugi narod iz islamskog svijeta odazvao pozivu imama Husejna i njegovom pokretu osim Iraka, odakle je imam Husejn dobio mnoge pozive kojima su Iračani izražavali svoju privrženost i spremnost za podršku pokretu te istrajavali na suočavanju s emevijskom pokvarenom vlašću.

-Imam Husejn nije ni mogao odabrati neko drugo mjesto osim Iraka jer su ljudi u ostalim područjima bili ili pristalice emevija u njihovim težnjama i politici ili silom pokorni ili jednostavno nespremni za odaziv pokretu imama Husejna. Pored toga, mnogi narodi današnjeg islamskog svijeta u to vrijeme su bili ili nevjernici ili su tek prelazili na islam ili su bili nearapi, tako da je bilo teško sarađivati s njima što je moglo uzrokovati propast ustanka i Imamovih napora.

-Kufa je imala naklonjenu skupinu koju je bio izgradio imam Ali i narod koji je u osnovi gajio privrženost Ehli bejtu pa je imam Husejn želio da njegova krv ne bude proljevena uzalud, jer je znao da će svakako biti ubijen. Isto tako želio je da usadi vjeru u duše i ukorijeni privrženost Ehli bejtu, a Irak je bio najplodnije tlo za to. Nakon šehadeta imama Husejna jako brzo su počeli ustanci u Iraku i postao je široka osnova za širenje principa i vrlina Ehli bejta u islamskom svijetu u narednim godinama.

-Odabir bilo koje druge zemlje imao bi negativne posljedice, jer bi neprijatelji islama i Ehli bejta ustanak iskoristili za sramoćenje kako bi umanjili položaj imama Husejna i njegove uzvišene ciljeve pa bi njegov odlazak prema tom mjestu protumačili kao bježanje od sigurnog suočavanja s nepravednom vlašću, a sve to u vrijeme u kojem je imam Husejn imao za cilj oživljavanje poslanice i moralnih vrijednosti, rasplamsavanje duha suočavanja i otpora naspram nepravde i tlačitelja. Čak da je Imam i odabrao neko drugo mjesto, emevijske vlasti bi stigle do njega i ubile ga, a on ne bi ostvario ciljeve svoje misije zbog kojih je bio otišao.

-Budući da se Irak borio s emevijama, bio je spreman za širenje revolucionarnog duha pokreta i misli imama Husejna, a onda i za razotrivanje Beni Umejje i njihovog skrivanja iza šerijata i vela vjere. Neki čak tvrde da je čuvstvena težnja Iračana bila uzrok trajanja žara ustanka i njenih ideja, kao što to vidimo i danas.

Moguće je da postoje još neki razlozi koje mi nismo dokučili, naročito kada znamo da je imam Husejn jasno i sigurno znao kakav će biti ishod sukoba i da je poznavao stvarne okolnosti svog pokreta, bio je dobro upoznat i s političkom i društvenom prirodom društva prema kojem je krenuo svojom mudrom političkom sviješću i uz savjete koje je dobio od mnogih ličnosti, da ne govorimo o tome kako je bio sačuvan posrtaja i strasti, kako mi to vjerujemo. Prema tome, njegov odabir Iraka kao tačke oslonca za svoj veličanstveni ustanak bio je na osnovu promišljanja i plana, uprkos najvećem zlu koje je proizilazilo iz klonulosti ljudi i njihovog odustajanja od pomoći svome Imamu, što im je donijelo sramotu i na ovom i na onom svijetu.

Izjave imama Husejna pri napuštanju Mekke

Preneseno je više izjava od imama Husejna kada je namjeravao napustiti Mekku i krenuti prema Iraku. Neke od ovih izjava su njegovi odgovori na savjete onih koji su pokazivali sažaljenje ili onima koji su se suprotstavljali njegovom izlasku prema Iraku, dok su neke njegovi javni govori. Navodimo neke od tih izjava.

Abdullah ibn Abbas prenosi od imama Husejna u vezi s njegovim kretanjem prema Iraku sljedeće:

وَ اللَّهِ، لَا يَدَعُونِّي حَتَّى يَسْتَخْرِجُوا هَذِهِ‏ الْعَلَقَةَ مِنْ جَوْفِي، فَإِذَا فَعَلُوا، سَلَّطَ اللَّهُ عَلَيْهِمْ مَنْ يُذِلُّهُمْ حَتَّى يَكُونُوا أَذَلَّ مِنْ فَرمِ الأَمَةِ.

„Tako mi Boga, oni me neće ostaviti na miru sve dok ne izvade srce iz moje utrobe, a kada to učine, Bog će im postaviti za vladara onoga ko će ih učiniti poniženim i bezvrijednim i manjim od bačene sluškinjine krpe poslije mjesečnice.“

Muhammed ibn Hanefije je bio u Medini pa je, kada je saznao za odluku imama Husejna da krene prema Iraku, došao u Mekku uoči Imamovog polaska. Odmah po dolasku otišao je kod njega i rekao: „O, brate, doista znaš da su Iračani iznevjerili tvog oca i brata. Bojim se da ti se ne desi isto što se desilo i tvojim prethodnicima pa, ako želiš boraviti u časnom haremu, doista si njegov najdraži stanovnik i najbolje ćeš se sačuvati.“ Imam je odgovorio:

قَدْ خِفْتُ‏ أَنْ‏ يَغْتَالَنِي‏ يَزِيدُ بْنُ مُعَاوِيَةَ بِالْحَرَمِ، فَأَكُونَ الَّذِي يُسْتَبَاحُ بِهِ حُرْمَةُ هَذَا الْبَيْتِ.

„Bojao sam se da me iznenada ne ubije Jezid ibn Muavija pa da se mnome ne oskrnavi svetost ove časne Kuće.“ Muhammed mu je onda rekao: „Ako se toga bojiš, idi prema Jemenu ili u neke dijelove pustinje, jer si u Jemenu najnedostižniji i niko neće dospjeti do tebe.“ Imam Husejn je rekao:

أَنْظُرُ فِيمَا قُلْتَ‏.

„Razmislit ću o onome što si rekao.“

U praskozorje Muhammed je saznao da je imam Husejn krenuo prema Iraku, baš kada je uzimao abdest, pa je zaplakao i požurio prema svom bratu. Uhvatio je uzde njegove deve i rekao mu: „Brate, zar nisi obećao da ćeš razmisliti?“ Imam je odgovorio:

بَلَى، وَ لكِنِّي أَتَانِي رَسُولُ اللَّهِ، صَلَّى اللّهُ عَلَيهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ، بَعْدَ مَا فَارَقْتُكَ، فَقَالَ: يَا حُسَيْنُ، اخْرُجْ، فَإِنَّ اللَّهَ قَدْ شَاءَ أَنْ يَرَاكَ قَتِيلًا.

„Jesam, međutim, nakon što sam se odvojio od tebe, došao mi je Allahov Poslanik u snu i rekao mi: ,Husejne, ustani, jer doista Allah želi da te vidi ubijenog.‘“ Muhammed je onda pokušao spasiti barem nekoga: „Zašto vodiš ove žene i djecu, a ti krećeš u ovom stanju?“, ali Imam mu je odgovorio:

إِنَّ اللَّهَ قَدْ شَاءَ أَنْ يَرَاهُنَّ سَبَايَا.

„Doista Allah želi da ih vidi zarobljene.“

To što je imam Husejn poveo svoju porodicu sa sobom nije bila nepoznata pojava u arapskom i islamskom društvu, jer su Arapi vodili svoje žene u ratove. Isto tako, Božiji Poslanik je prilikom odlaska u bitke imao običaj izvlačenjem birati neku od svojih supruga da pođe s njim. Što se tiče imama Husejna, on je u svoj pokret poveo i svoju porodicu zbog toga što je takva pratnja bila jak dokaz muslimanima da mu trebaju pomoći – ko je podržavao imama Husejna i nastojao mu pomoći i braniti ga bio je obavezniji da to čini dok je Imam među svojom porodicom, a ko se razilazio s Husejnom, nije mu bila kriva njegova porodica, a to su bile Poslanikove kćeri, posebno stoga što je to razilaženje, po tvrdnji emevija, bilo zbog hilafeta.

Historičari su prenijeli da je imam Husejn, kad je odlučio da krene iz Mekke, održao govor u kojem je rekao i ovo:

خُطَّ الْمَوْتُ‏ عَلَى وُلْدِ آدَمَ مَخَطَّ الْقِلَادَةِ عَلَى جِيدِ الْفَتَاةِ وَ مَا أَوْلَهَنِي إِلَى أَسْلَافِي اشْتِيَاقَ يَعْقُوبَ إِلَى يُوسُفَ وَ خُيِّرَ لِي مَصْرَعٌ أَنَا لَاقِيهِ، كَأَنِّي بِأَوْصَالِي تَتَقَطَّعُهَا عَسَلَانُ الْفَلَوَاتِ بَيْنَ النَّوَاوِيسِ وَ كَرْبَلَاءَ، فَيَمْلَأْنَ مِنِّي أَكْرَاشاً جُوفاً وَ أَجْرِبَةً سُغْباً، لَا مَحِيصَ عَنْ يَوْمٍ خُطَّ بِالْقَلَمِ، رِضَى اللَّهِ رِضَانَا أَهْلَ الْبَيْتِ، نَصْبِرُ عَلَى بَلَائِهِ وَ يُوَفِّينَا أَجْرَ الصَّابِرِينَ، لَنْ تَشُذَّ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ، صَلَّى اللّهُ عَلَيهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ، لُحْمَتُهُ، وَ هِيَ مَجْمُوعَةٌ لَهُ فِي حَظِيرَةِ الْقُدْسِ، تَقَرُّ بِهِمْ عَيْنُهُ وَ يُنْجَزُ بِهِمْ وَعْدُهُ، مَنْ كَانَ بَاذِلًا فِينَا مُهْجَتَهُ وَ مُوَطِّناً عَلَى لِقَاءِ اللَّهِ نَفْسَهُ، فَلْيَرْحَلْ مَعَنَا، فَإِنَّنِي رَاحِلٌ مُصْبِحاً، إِنْ شَاءَ اللَّهُ، تَعَالَى‏.

„Smrt je poput tragova ogrlica na vratovima djevojaka, neodvojiva od ljudi. Ja tako čeznem za susretom sa svojim precima kao što je Jakub čeznuo za Jusufom. Za mene je određeno gubilište na kojem ću se zaustaviti. Kao da svojim očima gledam kako zvijeri iz pustinje na području između Navavisai Kerbele komadaju dijelove moga tijela i pune svoje trbuhe i svoje prazne zavežljaje. Ne može se pobjeći od događaja koji su ispisani perom sudbine. I mi smo zadovoljni onim čime je Bog zadovoljan. Strpit ćemo se pred Njegovim ispitom i nagrada strpljivih će nam biti darovana. Poslanik i dio njegovog tijela nikada se neće razdvojiti i bit će u vječnom Džennetu pored njega, jer su oni bili radost i svjetlo Poslanikovog oka, a i obećanje njegovo će se ostvariti preko njih. Znajte, ko god je od vas spreman da prolije krv srca svoga na našem putu i pokloni svoju dušu na putu šehadeta i susreta s Bogom, neka krene s nama, jer ja ću sutra, ako Bog da, krenuti.“

Imam Husejn je u ovim izjavama naglasio svoju odlučnost da ne da prisegu Jezidu, čime izvršava svoju Božansku obavezu, objasnio razlog svog izlaska iz Mekke, nagovijestio sudbinu koja čeka njega i njegovu porodicu, pozvao da mu se pridruže svi koji se žele susresti s Allahom, ističući da je Svevišnji Allah poistovijetio svoje zadovoljstvo sa zadovoljstvom Ehli bejta.

Ukratko o ustanku u jednom pismu

Svjesnošću odgovornog vođe, velikog požrtvovanog borca za ideologiju, imam Husejn je odlučio vješto i promišljeno krenuti iz Mekke prema Iraku tek nakon što je obrazložio veći dio ciljeva i razloga svog pokreta. Vijesti o njemu su se proširile u svim krajevima islamskog svijeta.

Imam je napisao Beni Hašimu u Medini pismo u kojem ih je pozvao da iskoriste posljednju priliku za pomoć islamu, Božanskim načelima i vrijednostima, blistanje na nebu požrtvovanosti na ovom svijetu, vječnost lijepog spomena i opstanak simbola istine, pravde i prkosa te dostizanje najviših stepena Dženneta na Ahiretu. Nakon bismile napisao je:

بِسْمِ اللَّهِ الرَّحْمنِ الرَّحِيمِ، مِنَ الْحُسَيْنِ بْنِ عَلِيِّ بْنِ أَبِي طَالِبٍ، إِلَى أَخِيهِ وَ مَنْ قِبَلهُ مِنْ بَنِي هَاشِمٍ، أَمَّا بَعْدُ، فَإِنَّهُ مَنْ‏ لَحِقَ‏ بِي‏ مِنْكُمْ‏ اسْتُشْهِدَ، وَ مَنْ تَخَلَّفَ لَمْ يَبْلُغْ مَبْلَغَ الْفَتْحِ، وَ السَّلَامُ.

„Od Husejna ibn Alija njegovom bratu i ostalim s njima iz Beni Hašima. Doista, ko mi se od vas pridruži, postići će šehadet, a ko mi se ne pridruži, neće postići pobjedu ni olakšanje. Selam.“

Kada je pismo imama Husejna stiglo Beni Hašimu u Medinu, jedna njihova skupina je krenula da se pridruži Imamu kako bi postigli pobjedu i šehadet pred Poslanikovim mirisnim cvijetom.

Praćenje imama od strane vlasti

Imam Husejn se nije bio puno udaljio od Mekke kada ga je stigla grupa sigurnosnih snaga pod komandom Jahja ibn Seida. Poslao ih je namjesnik Mekke, Amr ibn Seid, kako bi spriječili Imamovo putovanje. Među njima je počela prepirka i čak su bili počeli gurati jedan drugog i zamahivati bičevima, ali imam Husejn i njegovi ashabi su odlučno odbili da se vrate.

U Ten'imu

Karavan imama Husejna je nastavio ne obraćajući pažnji ni na šta. U području Ten'imsusreli su karavan deva koji se kretao prema Šamu noseći iz Jemena darove za Jezida ibn Muaviju. Imam Husejn je iznajmio nekoliko deva za svoj prtljag i ashabe i vlasnicima rekao: „Ko želi da krene s nama prema Iraku isplatit ćemo mu zakupninu i dobro ćemo postupati s njim, a ako neko poželi da nas napusti s pola puta, isplatit ćemo mu za ono što je prešao.“ Jedna skupina je krenula s njim, a ostali su odbili.

U Safahu

Imam je nastavio svoj put dok nije stigao do Safaha,gdje je susreo pjesnika Ferezdeka. Upitao ga je u kakvom su stanju ljudi i on mu je odgovorio: „Njihova srca su uz tebe, a sablje uz Beni Umejje. A odredba dolazi s neba.“ Imam mu je rekao: „U pravu si. Allahu pripadaju sve stvari. On radi ono što želi i svaki dan naš Gospodar se nečim zanima. Ako se spusti odredba da bude ono što mi želimo, mi ćemo Mu zahvaliti na Njegovim blagodatima, jer On je pomagač u izvršenju zahvale, a ako odredba bude suprotna našem nadanju, pa neće prekoračiti onaj čije su namjere istina i čija je duša ispunjena bogobojaznošću.“

Potom je Imam nastavio svoj put odlučno i postojano i na njegovu odlučnost nisu uticale Ferezdekove riječi o klonulosti ljudi i njihovoj saradnji s emevijama.

Imamovo pismo stanovnicima Kufe

Kada je imam Husejn stigao u mjesto zvano Hadžir u području Batru Zi-Rumme, a to je jedno od svratišta hadžija koje idu preko pustinje, napisao je pismo svojm sljedbenicima u Kufi najavljujući im svoj dolazak. Ni tada mu još uvijek nije bila stigla vijest o Muslimu. U pismu je stajalo:

بِسْمِ اللَّهِ الرَّحْمنِ الرَّحِيمِ‏، مِنَ الْحُسَيْنِ بْنِ عَلِيٍّ إِلَى إِخْوَانِهِ الْمُؤْمِنِينَ وَ الْمُسْلِمِينَ، سَلَامٌ عَلَيْكُمْ، فَإِنِّي أَحْمَدُ إِلَيْكُمُ اللَّهَ الَّذِي لَا إِلَهَ إِلَّا هُوَ، أَمَّا بَعْدُ، فَإِنَّ كِتَابَ مُسْلِمِ بْنِ عَقِيلٍ جَاءَنِي، يُخْبِرُنِي‏ فِيهِ‏ بِحُسْنِ‏ رَأْيِكُمْ وَ اجْتِمَاعِ مَلَئِكُمْ عَلَى نَصْرِنَا وَ الطَّلَبِ بِحَقِّنَا، فَسَأَلْتُ اللَّهَ أَنْ يُحْسِنَ لَنَا الصَّنِيعَ وَ أَنْ يُثِيبَكُمْ عَلَى ذَلِكَ أَعْظَمَ الْأَجْرِ وَ قَدْ شَخَصْتُ إِلَيْكُمْ مِنْ مَكَّةَ يَوْمَ الثَّلَاثَاءِ، لِثَمَانٍ مَضَيْنَ مِنْ ذِي الْحِجَّةِ، يَوْمَ التَّرْوِيَةِ، فَإِذَا قَدِمَ عَلَيْكُمْ رَسُولِي فَانْكَمِشُوا فِي أَمْرِكُمْ وَ جِدُّوا، فَإِنِّي قَادِمٌ عَلَيْكُمْ فِي‏أَيَّامِي هَذِهِ، وَ السَّلَامُ عَلَيْكُمْ وَ رَحْمَةُ اللَّهِ وَ بَرَكَاتُهُ.

„U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog. Od Husejna ibn Alija za svoju braću, vjernike muslimane. Selamun alejkum. Zahvaljujem Allahu, nema drugog božanstva osim Njega. Stiglo mi je pismo Muslima ibn Akila u kojem me obavijestio o ispravnosti vašeg mišljenja i vašoj saglasnosti da nam pomognete u traženju našeg prava pa molim Allaha da nam podari najljepše i da vas nagradi za to najvećom nagradom. Krenuo sam prema vama iz Mekke u utorak, osmog zul-hidždžde, to jeste na dan tervije, pa kada vam dođe moj izaslanik, požurite i potrudite se. Doista vam dolazim ovih dana. Neka vam je selam, Božija milost i blagoslovi.“Ovo pismo je poslao po Kajsu ibn Mushiru es-Sejdaviju.

Mjere koje su poduzele emevije

Vijesti o tome kako se imam Husejn kreće prema Kufi se proširila pa su se emevije uznemirile, osjećajući strah i neugodnost. Putnici su prenijeli vijesti o velikom borcu. Vijest je stigla do Ubejdullajha ibn Zijada i on je smislio plan da spriječi imama Husejna da dođe u Kufu pa je spremio svoje ljude i vojnike i poslao komandanta svojih sigurnosnih snaga, Husejna ibn Numejra et-Temima, da izvrši ovu dužnost. Husejn ibn Numejr je odredio strateški položaj preko kojeg je mogao kontrolisati put kojim je Imam trebao proći pa se spustio u Kadisije i odredio je kao mjesto komande svojih snaga.

Hapšenje Kajsa ibn Muhsira

Kajs ibn Mushir es-Sejadavi je s Imamovim pismom krenuo prema Kufi. Kada je stigao u Kadisijje, Husejn ibn Numejr ga je uhapsio i poslao ga Ubejdullahu ibn Zijadu. Ubejdullah mu je rekao: „Popni se na minber i vrijeđaj lažljivca Husejna ibn Alija.“ Kajs se popeo na minber. Zahvalio je Allahu, veličao Ga, a potom rekao: „Ljudi, uistinu je Husejn ibn Ali najbolji čovjek među ljudima, sin kćerke Allahovog Poslanika, a ja sam njegov izaslanik vama. Odvojio sam se od njega u području el-Hadžir,pa požurite prema njemu i podržite ga...“ Zatim je prokleo Ubejdullaha ibn Zijada i njegovog oca i proučio salavat i selam na imama Alija. Ibn Zijad je naredio da ga spuste s minbera, odvedu na krov palače i bace. Tako je Kajs postao šehid.

Preneseno je da je pao na zemlju vezanih ruku. Kosti su mu bile polomljene, ali još je bio živ pa je došao neki čovjek po imenu Abdulmelik ibn Umejr el-Lahmi pa ga zaklao. Kad su mu prigovorili zbog toga, odgovorio je: „Ja sam htio da mu olakšam.“

Sa Zuhejrom ibn el-Kajnom

Karavan imama Husejna je stigao do svratišta Zerrud gdje su se zadržali neko vrijeme. U blizini tog svratišta je bio zastao i Zuhejr ibn el-Kajn el-Bedželi sa svojim saputnicima, a on bio je naklonjen Osmanu. Te godine je obavio hadždž i bio je na povratku prema Kufi. Pošto on i njegovi saputnici nisu htjeli da se približe karavanu imama Husejna, da ne bi bili pozvani da im se pridruže i pomognu, pokušali su držati određeno rastojanje i ne odmarati se na istom mjestu. Jedan od njih je prenio da su bili primorani da zastanu upravo u ovom svratištu. Imam je poslao nekog od svojih ashaba da ga pozove i došao je upravo kad su Zuhejr i njegovi saputnici ručali. Izaslanik imama Husejna je prenio poruku pa su se oni uznemirili i ostavili hranu koju su imali u rukama, a izgledali su kao da im je na glavu sletjela ptica. Zuhejrova supruga mu je rekla: „Poslanikov sin je poslao nekog po tebe, a ti ne ideš. Subhanallah! Zašto ne odeš da vidiš šta hoće?“ Zuhejr je onda otišao kod njega i brzo se vratio sretan, nasmijanog lica. Naredio je da se njegov šator i prtljag sakupe te ih je odnio do blizine šatora imama Husejna. Ženi je rekao: „Ti si slobodna, idi svojim roditeljima, jer ne želim da zbog mene tebi dođe ništa osim dobra.“ Onda je rekao svojim prijateljima: „Ko god želi, može krenuti sa mnom, a inače, ovo je naše posljednje viđenje. Ispričat ću vam i jedan događaj: Mi smo ratovali na obali Kaspijskog mora i Svevišnji Allah nam se smilovao darujući nam pobjedu i ogromnu količinu ratnog plijena. Selman Farisi nas je pitao jesmo li sretni zbog pobjede kojom nas je Svevišnji Allah počastio i plijenom kojeg smo zadobili i rekli smo da jesmo. On nam je na to uzvratio: ‘Kada doživite da sretnete poglavara mladića iz Muhammedove porodice, trebate se više radovati borbi uz njega od ovog plijena što ste ga danas zadobili i prepuštam vas Bogu uz njega.‘“ Poslije je preneseno: „Potom je, tako mi Allaha, bio među ljudima uz Husejna sve dok nije bio ubijen. Neka mu se Allah smiluje.“

Imamu Husejnu pristižu vijesti o pogoršanju stanja

Kufa se uznemirila i poljuljala, pojavili su se znaci opasnog pogoršanja stanja, a ravnoteža snaga se počela remetiti u korist emevijske vlasti. Slabost je počela gmizati i raspad se širio u krugovima opozicije. Nasilje uhoda i mito su počeli djelovati. Front opozicije se raspao i odustali su od prisege oni koji su je bili dali imamu Husejnu. Ubijeni su Muslim ibn Akil, Hani ibn Urve i Kajs ibn Mushir es-Sejdavi, a zatvoren je Muhtar ibn Ubejd es-Sekefi. Stanje u Kufi je bilo potpuno prevrnuto.

Imam Husejn je nastavio svoj put i, kako nije imao nove vijesti o razvoju situacije, poslao je Abdullaha ibn Jaktura prema Muslimu ibn Akilu kako bi se informisao. Međutim, na putu u mjestu zvanom Sealebije je dobio vijest o pogoršanju stanja i ubistvu Muslima ibn Akila. I drugi Imamov izaslanik prema Muslimu je bio pao u ruke vojniku Ibn Numejru pa ga je odveo Ibn Zijadu u Kufu. I on je, kao i prethodni izaslanik, bio primjer za čvrstinu, smjelost i vjernost.

Vijest o hapšenju izaslanika i njegovoj pogibiji je stigla imamu Husejnu u mjestu zvanom Zubale. Tako su vijesti o pogoršanju stanja jedna za drugom pristizale, ukazali su mu se svi znaci opasnog odustajanja i osjetio je iznevjeru i kršenje zavjeta pa je stao među svoje ashabe i porodicu, da ih obavijesti o novim dešavanjima i iznese pred njih stvarnost kako bi bili svjesni svog stanja, pa im rekao:

(بِسْمِ اللَّهِ الرَّحْمنِ الرَّحِيمِ‏) أَمَّا بَعْدُ، فَإِنَّهُ قَدْ أَتَانَا خَبَرٌ فَظِيعٌ‏: قَتْلُ مُسْلِمِ بْنِ عَقِيلٍ وَ هَانِئِ بْنِ عُرْوَةَ وَ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ يَقْطُرَ وَ قَدْ خَذَلَنَا شِيعَتُنَا، فَمَنْ أَحَبَّ مِنْكُمُ الِانْصِرَافَ فَلْيَنْصَرِفْ غَيْرَ حَرِجٍ، لَيْسَ عَلَيْهِ ذِمَامٌ.

„U ime Allaha Milostivog, Samilosnog. Stigla mi je bolna vijest o šehadetu Muslima, Hanija i Abdullaha ibn Jaktura. Naši sljedbenici u Kufi su odustali od pomaganja. Ko god želi da se vrati, može to učiniti i s naše strane nikakav zavjet mu se neće stavljati na teret.“

Ljudi su se razišli od njega i otišli desno i lijevo. On je ostao među svojim ashabima koji su pošli s njim iz Medine i malim brojem onih koji su im se na putu priključili. Učinio je to jer je znao da su ga mnogi beduini slijedili samo zato što su mislili da će on doći u grad u kojem su stanovnici već čvrsti u pokornosti njemu i nije želio da oni idu s njim, a da ne znaju s čime će se susresti.

Pred zoru je imam Husejn naredio svojim ashabima da ponesu više vode pa su krenuli.

Stavovi i dostignuća imama Husejna

Stav imama Husejna o davanju prisege Jezidu

Šejtanski plan

Kada se podigao bajrak islama lepršajući na području Mekke i obznanjujući svoju pobjedu, Ebu Sufjan i Muavija su ušli u islam, ali vatra mržnje razgorjela se u njihovim srcima, a težnja za osvetom Poslaniku, s.a.v.a., i njegovoj porodici, a.s., sakrila u njihovim grudima pa su se po Poslanikovoj samilosti od nevjernika pretvorili u predate oslobođene robove i nije dugo prošlo, a Osman je preuzeo vlast pa je procurilo ono što je bilo skriveno u njihovim srcima i pojavilo se na ustima Ebu Sufjana koji se obratio Osmanu: „Nakon Tejma i Adija došla je do vas, pa se dodajite međusobno, jer je, doista, to vlast i ne bih znao šta je: Džennet ili Džehennem.“

Ebu Sufjan i drugi put se bratio sinovima umejje: „O, sinovi umejje, zgrabite je poput lopte. Tako mi onog čime se kune Ebu Sufjan, oduvijek joj se nadao za vas i neka ostane u naslijeđu vašoj djeci.“

I kada se Muavija kroz prozor Sakife podigao iznad prestolja vlasti, ugledali su se ishodi zastranjenosti i postale su jasne njene opasnosti jer je on vidio da su Ebu Bekr, Omer i Osman prije njega vladali, ali okolnosti im nisu dozvoljavale da vraćaju ponovo konstrukcije džahilijeta, i da glas istine i dalje svaki dan razglašava jednoću Boga i poslanstva Muhammeda ibn Abdullaha.

Političku zastranjenost, koju je prouzrokovala Sakifa i na čijoj osnovi su se odgojile skupine ummeta, Muavija je iskoristio na najbolji način pa je dokazivao da je Ebu Bekr uzeo prisegu bez nebeske naredbe ili zapovjedi od Allahovog Poslanika, s.a.v.a., i da se suprotstavio siri Allahovog Poslanika kada je odredio Omera kao halifu poslije sebe te da je Omer činio ono što nije činio njegov prethodnik i time se suprotstavio Allahu, Poslaniku i Ebu Bekru. Po ovoj logici, islamski ummet i sudbina islamske poslanice postale su igrarije u rukama Muavije koji je upravljao kako je želio, pa je tako odlučio i da uzme prisegu za Jezidov hilafet poslije sebe.

Politička scena se ispraznila u korist emevijske grupe nakon smutnji i problema koje je Muavija rasplamsao koristeći neznanje nekih slojeva ummeta i upotrebljavajući sve snage koje su stale protiv imama Alija u svoju korist u suočavanju s linijom istine pod vođstvom imama Hasana. Prisvojio je vlast nakon ubijanja imama Hasana, a.s., i omalovažavanja vrijednosti i učenja islama. On je bio vješt u učvršćivanju svoje prevlasti, ali nije smio objaviti svoj plan za učvršćivanje emevijske vlasti određivanjem Jezida kao halife poslije sebe dok je u ummetu onaj koji je po šerijatu određen za hilafet, a to je bio imam Hasan i poslije njega njegov brat, imam Husejn, a.s., čijem vođstvu se ummet bio obavezan vratiti nakon gubitka imama Hasana. Pored toga, ni jedan od prve trojice halifa nije poručio hilafet svome sinu poslije sebe.

Uzimajući u obzir Jezidove slabosti, bestidnost i razvrat, Muavija je uložio sav svoj trud da učvrsti vlast i da upravlja njome na način kojim će prevariti ummet i prisiliti ga na prihvatanje prisege Jezidu. Stoga je ubio imama Hasana, Poslanikovog unuka, i odabrane vjernike u prvom koraku, kako bi time otkonio najvažniju zapreku koja je stajala između njega i izvršenja njegovog plana.

Pored toga, ljudi niskih duša i pohlepni za ovim svjetom su bili spremni da idu bilo kojim putem kako bi došli do svojih mizernih koristi. Preneseno je da je Mugajre ibn Šu'be, Muavijin namjesnik u Kufi, kad je saznao da ga Muavija namjerava smijeniti, pristupio tkanju konaca zavjere koja je privukla velike nesreće na islamski ummet, da bi time bio posrednik koji sklapa kupoprodajni ugovor za ono što ne posjeduje, jer je šaptao u Jezidove uši izazivajući njegovu žudnju za hilafetom poslije oca, uljepšavajući mu vlast i prikazujući je jednostavnom. Muavija je vidio da Mugajre može izvršiti ovaj šejtanski planpa mu je postavljao pitanja pokušavajući ga prevariti: „Ko će mi ovo izvršiti?“ Mugajre mu je odgovorio: „Ja ću ti obaviti to među Kufljanima, Zijad među stanovnicima Basre, a poslije ova dva područja, niko ti se neće suprotstaviti.“ Na ovaj način Mugajre je odmah preuzeo zaradu za odgođenu kupoprodaju i vratio se u Kufu kako bi izvršio plan govoreći: „Doista sam stavio Muavijinu nogu u uzengiju koja je dalekosežna protiv Muhammedovog ummeta.“

Zijad ibn Ebih je odbio ovaj opaki plan, vjerovatno zbog njegove svijesti o Jezidovoj pokvarenosti koja ga je činila nedostojnim za vođstvo ummeta. Ovaj plan je izazvao strasti i u nekim drugim članovima umejada, pa su pružili svoje vratove i Mervan ibn Hakem i Sa'id ibn Osman ibn Affani onda je Muavija, zvanično, ali privremeno, zamrznuo plan uzimanja prisega za Jezida, kako bi poduzeo druge korake koji će pripremiti teren za zvanični proglas plana u odgovorajućoj prilici za to.

Muavijine metode za proglas prisege Jezidu

Muavija je osjetio kako zastranjena emevijska porodica odbija prihvatiti Jezidovu vlast poslije njega, pa se zapitao kako će onda zakonski vlasnik ovog prava, imam Hasan, a.s., i nakon njega imam Husejn, a.s., i neki od sinova ashaba to prihvatiti? Zbog toga se prihvatio pronalaska drugih puteva za to, između varanja ummeta i prisiljavanja na davanje prisege razvratniku Jezidu:

a. angažovao je pjesnike da pripisuju Jezidu vrline, opisuju njegove moći i promovišu ga da bi se ummet pokorio njegovoj vlastii naredio je svim svojim namjesnicima i govornicima u gradovima da šire te potvorene vrline;

b. davao je velike količina imovine i kupovao savjesti Jezidovih protivnika, ne zbog vjere i brige za islam, već iz ličnih motiva;

c. pozivao je velikana ensarijai razgovarao s njima s ciljem prepoznavanja protivnika i pristalica i upoznavanja njihovih slabih tačaka preko kojih bi mogao doći do njih;

d. ubacivao je razdor među one članove Beni umejje koji su imali ambiciju za vlasti kako bi oslabio njihovo rivalstvo s Jezidom, pa je smijenio namjesnika Medine, Sa'ida ibn 'Asa, i postavio Mervana ibn Hakema na njegovo mjesto, a potom smijenio Mervana i vratio Sa'ida na njegovo mjesto;

e. ubijao je istaknute islamske ličnosti koje su uživale veliko poštovanje kod muslimana, pa je smislio zavjeru ubistva imama Hasana, Sa'da ibn Ebi Vekkasa, Abdurrahmana ibn Halida i Abdurrahmana ibn Ebu Bekra;

f. ekonomski je uskraćivao Beni Hašime da bi izvršio pritisak na njih i oslabio njihove uloge, pa je tako cijelu godinu zaustavio njihovu naknadujer su stali uz imama Husejna u odbijanju prisege za Jezida.

Zalaganja imama Husejna za buđenje ummeta

Imam Husejn, a.s., se nije prepustio smirenju i ravnodušnosti ni po prihvatanju primirja s Muavijom, pa je nakon svoga brata, imama Hasana, a.s., i kao nasljednik poslanstva, a u skladu sa svojom odgovornošću, krenuo prema šerijatu i ummetu, uzimajući u obzir stanje ummeta i trudeći se očuvati ga. Imam je u periodu Muavijine vladavine radio na snaženju ummeta naspram potpunog pada pa mu je dao dovoljno duhovnih činilaca kako bi ostao čvrst u suočavanju s teškoćama. Ukazat ćemo na neke od njih:

-Suočavanje s Muavijom i Jezidovom prisegom

-Pokušaj ujedinjenja ummeta

-Otkrivanje Muavijinih zločina

-Traženje izgubljenog prava

-Upoznavanje ummeta s njihovim odgovornostima

Suočavanje s Muavijom i prisegom Jezidu

Imam Husejn, a.s., je objelodanio svoje nedvojbeno odbijanje prisege Jezidu i tako su postupili i velikani Medine, pa je Muavija odlučio putovati do Medine kako bi sam pokušao ubijediti protivnike. U Medini se sastao s imamom Husejnom i Abdullahom ibn Abbasom, pa je hvalio Poslanika, s.a.v.a., spominjući njegove vrline, a zatim obrazložio prisegu Jezidu obasipajući ga velikim nadimcima, i pozvao ih da mu je daju. Imam, a.s., je tada planuo u govoru. Poslije zahvale i veličanja Allaha počeo je:

أَمَّا بَعدُ، يا معاوية، فَلَنْ يُؤَدِّي الْقَائِلُ وَ إِن أَطنَبَ فِي صِفةِ الرَّسُولِ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سلَّمَ وَ قَدْ فَهِمْتُ مَا لَبِسْتَ بِهِ الْخَلَفَ بَعْدَ رَسُولِ اللَّهِ، مِن إِيجَازِ الصِّفَةِ وَ التَّنَكُّب عَن اسْتِبلاغِ النَّعْتِ، وَ هَيهَاتَ هَيهَاتَ، يَا مُعاوِيَةُ، فَضَحَ الصُّبْحُ فَحْمَةَ الدُّجَى، وَ بَهَرتِ‏ الشَّمْسُ أَنوَارَ السُّرُجِ، وَ لقَد فَضَّلْتَ حَتَّى أَفرَطْتَ، وَ اسْتَأْثرْتَ حَتَّى أَجْحفْتَ، وَ مَنَعتَ حَتَّى بَخِلْتَ، وَ جُرْتَ حتَّى جَاوَزتَ، مَا بَذَلْت لِذِي حقٍّ مِنْ أَتمّ حَقِّهِ بِنَصيبٍ حتَّى أَخَذَ الشَّيْطَانُ حَظَّهُ الأَوْفَرَ، وَ نَصيبَهُ الأَكْمَلَ.

وَ فَهِمتُ مَا ذَكَرتَهُ عَن يَزيدَ، مِنْ اكْتِمَالِهِ، وَ سِياسَتِهِ لأُمّةِ مُحَمَّدٍ، تُريدُ أَنْ تُوهِمَ النَّاسَ فِي يَزِيدَ، كَأنَّكَ تَصِفُ مَحْجُوباً، أَو تَنْعَتُ غَائباً، أَو تُخْبِرُ عَمّا كَانَ مِمَّا احْتَوَيتَهُ بِعِلمٍ خَاصٍّ، وَ قَد دَلَّ يَزِيدُ مِنْ نَفْسِهِ عَلَى مَوْقِعِ رَأْيِهِ، فَخُذْ لِيَزِيدَ فِيمَا أَخَذَ بِهِ مِن اسْتِقْرَائِهِ الْكِلابِ الْمَهَارِشَةِ عِنْدَ التَّهَارُشِ، وَ الْحِمَامِ السبّق لأَتْرَابِهِنِّ، وَ الْقِينَاتِ ذَوَاتِ الْمَعَازِفِ، وَ ضُرُوبِ الْمَلاهِي، تَجِدْهُ بَاصِراً، وَ دَعْ عَنْكَ مَا تُحَاوِلُ، فَمَا أَغْنَاكَ أَنْ تَلْقَى اللَّهَ بِوِزْرِ هَذَا الْخَلْقِ بِأَكْثَرَ مِمَّا أَنْتَ لاقِيهِ! فَوَ اللَّهِ، مَا بَرِحْتَ تُقَدِّرُ بَاطِلًا فِي جَورٍ، وَ حَنْقاً فِي ظُلْمٍ، حتَّى مَلأْتَ الأَسْقِيَةَ، وَ مَا بَينَكَ وَ بَينََ الْمَوتِ إِلاَّ غَمْضَةٌ، فَتُقْدِم عَلَى عَملٍ مَحْفوظٍ فِي يَومٍ مَشْهُودٍ، وَ لاتَ حِينَ مَنَاصٍ.

وَ رَأَيتُكَ عَرَضْتَ بِنَا بَعْدُ هَذا الأَمْرَ، وَ مَنَعْتَنَا عَن آبَائِنَا تُراثاً، وَ لَقَدْ، لَعَمْرُ اللَّهِ، أَورَثَنَا الرَّسُولُ، عَليهِ الصَّلاةُ وَ السَّلامُ، وِلادَةً، وَ جِئْتَ لَنَا بِهَا مَا حَجَجْتُمْ بِهِ الْقَائِمَ عِندَ مَوتِ الرَّسُولِ، فَأَذْعَنَ لِلْحُجَّةِ بِذَلِكَ، وَ رَدَّهُ الإِيْمَانُ إِلَى النِّصْفِ، فَرِكِبْتُم الأَعَالِيلَ، وَ فَعَلْتُم الأَفَاعِيلَ، وَ قُلْتُمْ: كَانَ وَ يَكُونُ، حتَّى أَتَاكَ الأَمْرُ، يَا مُعَاويةُ، مِن طَرِيقٍ كَانَ قَصْدُها لِغيْرِكَ، فهُناَك فَاعْتَبِرُوا، يَا أُولِي الأَبْصَارِ.

„Muavija, neće hvalitelj moći obavljati hvalu i ako odulji u nabrajanju vrlina Poslanika, s.a.v.a. Shvatio sam ono čime si obložio nasljednike nakon Allahovog Poslanika, s.a.v.a., skraćujući nabrajanja vrlina i izbjegavajući spominjanje pohvala. Nikako, nikako, Muavija, doista je jutro osramotilo crninu noći i sunce je pocrnilo sjaj svjetiljke. Doista si davao prednost sve dok nisi pretjerao, prisvajao sve dok nisi počinio nepravdu, uskraćivao sve dok nisi postao škrt, činio si nasilje sve dok nisi prekršio sve granice, nisi davao vlasniku njegovo pravo i nikakav udio sve dok šejtan nije uzeo svoj najveći užitak i najpotpuniji udio. Shvatio sam ono što si spomenuo o Jezidu: da je savršen, da može upravljati Muhammedovim ummetom. Želiš da učiniš da narod povjeruje Jezidu!? Kao da govoriš o nekoj nepoznatoj osobi i opisuješ nekog odsutnog čovjeka, kao da znaš nešto što mi ne znamo, a mi znamo da je Jezid sam sebe potpuno predstavio i pokazao. Jezid je dobar pomagač za igru sa psima i organizovanje utrka pasa, igranje s golubovima i okupljanje služavki koje će mu pjevati, igrati... Odustani i nemoj se truditi da ostvariš taj cilj. Pa šta će ti pomoći da se susretneš s Allahom s grijehom višim od onog s kojim ćeš se već susresti s Njim? Tako mi Allaha, vazda si pretvarao laži u nepravdu i mržnju u nasilje, sve dok nisi napunio sve pehare, a između tebe i smrti nema osim treptaj oka, pa počini neko djelo koje će biti sačuvano za Dan u kojem će svi biti prisutni i neće biti nikakvog izlaza. I vidio sam da si nam dvosmisleno govorio o hilafetu i uskratio nam naslijeđa naših očeva, a tako mi Allaha, Njegov Poslanik nam je ostavio naslijeđe od našeg rođenja. Donio si nam dokaz s kojim ste se borili protiv onoga koji je ustao tražiti hilafet po preseljenju Allahovog Poslanika, pa je on priznao valjanost tog dokaza i njegova vjera ga je vratila do pravednosti, a onda ste uzjahali na raznovrsna izvinjenja i počinili svaku vrstu nedjela govoreći: ,Bilo je i bit će‘, sve dok vlast nije došla do tebe, Muavija, putem čiji kraj nije bio za tebe, pa tu uzimajte pouku, o, vi, obdareni pameću. Spomenuo si da je Amr ibn As vodio narod po zapovijedi Allahovog Poslanika i njegovim davanjem ovlasti, a to je tada bila nagrada za Amra ibn Asa zbog njegovih vrlina i drugovanja s Poslanikom, ali onda je narod odbio njegovo zapovjedništvo jer nisu bili zadovoljni njegovim predvođenjem i nabrajali su njegova ružna djela, pa je Poslanik rekao: ,O, skupino muhadžira, nakon današnjeg dana niko vam neće zapovijedati osim mene lično.‘ Pa kako ćeš se ti, Muavija, pozivati na opovrgnuti naspram usaglašenog propisa Poslanika u najvažnijim i najprečim stvarima? Kako ćeš usporediti jednog ashaba s jednim tabiinom, a oko tebe ima onih koji su povjerljivi zbog njihovog drugovanja i srodstva s Poslanikom, kao i zbog njihove vjere, i preći preko njih, a odabrati bezumnog griješnika? Ti želiš zaogrnuti narod sumnjom kojom će se onaj koji ostaje usrećiti u svom dunjaluku, a ti unesrećiti na svom ahiretu. Doista je ovo upravo gubitak očiti. Tražim oprost od Allaha za sebe i za vas.“ Muavija je ostao preneražen govorom imama Husejna, svi putevi su mu se suzili, pa je upitao Ibn Abbasa: „Šta je ovo, Ibn Abbase?“ On mu je odgovorio: „Doista je to potomstvo Allahovog Poslanika, jedan od onih obuhvaćenih pod ogrtač, jedan iz očišćene porodice. Pitaj ga o onom što želiš jer doista imaš u narodu nekog ko zadovoljava po svim pitanjima sve dok Svevišnji Allah ne presudi po Svojoj zapovijedi, a On je najbolji Sudija.“

Stav imama Husejna naspram Muavije bio je odlikovan žestinom i odlučnošću. On je počeo otvoreno pozivati narod na suprotstavljanje Muaviji i upozoravati ih na njegovu rušilačku politiku koja nosi propast za islam.

Pokušaj ujedinjenja riječi ummeta i odaziv na pokret naroda

Izaslanstva su počela dolaziti sa svih strana kod imama Husejna, puna žalbi. Tražili su od njega pomoć za nepravdu i nasilje nanesene ummetu i spas od potlačenosti. Doušnici u Medini prenijeli su mjesnoj vlasti vijesti o okupljanju ljudi i susretima s imamom Husejnom i Mervan ibn Hakem, koji je tada bio namjesnik, uzrujao se i jako uplašio od posljedica pa napisao pismo Muaviji u kojem je stajalo i ovo: „... doista se povećalo obilaženje imama Husejna, tako mi Allaha, ja vidim da za vas dolazi težak dan zbog njega.“I Muavija se uznemirio zbog djelovanja imama Husejna pa mu je napisao pismo: „... Doista mi je stiglo o tebi nekoliko vijesti. Ako su istinite, doista ne vidim u tebi da nemaš želje za vlašću, a ako nisu, onda ćeš ti prvi biti najsretniji ukoliko je izbjegavaš i počinješ udovoljavati sebi ispunjavajući tako Božiji zavjet. Nemoj me prisiljavati da prekinem veze s tobom i da ti učinim neko zlo, jer doista, kad god mi učiniš loše, i ja ću tebi učiniti loše i kad god smisliš neku varku protiv mene, i ja ću smisliti isto protiv tebe, pa boj se Allaha, Husejne, u cijepanju jedinstva ummeta i da ih ne vratiš u smutnju.“

Otkrivanje Muavijinih zločina

Imam Husejn je napisao Muaviji važnu zabilješku, koja je bila odgovor na njegovo pismo i u kojoj je na njega svalio odgovornost za sve što se desilo u državi: krvoproliće, nesigurnost i izloženost ummeta krizi. Ova zabilješka se smatra jednom od najljepših zvaničnih dokumenata, a puna je spominjanja događaja koje su prouzrokovala Muavijina djela:

أَمَّا بَعْدُ، فَقَدْ بَلَغَنِي كِتَابُكَ، أَنَّهُ بَلَغَكَ عَنِّي أُمُورٌ إِنَّ بِي عَنْهَا غِنًى وَ زَعَمْتَ أَنِّي رَاغِبٌ فِيهَا وَ أَنَا بِغَيْرِهَا عَنْكَ جَدِيرٌ وَ أَنَّ الحَسَناتِ لا يَهْدِي لَهَا و لا يُسَدِّدُ إِلا الله، تَعَالى. أَمَّا مَا ذَكَرْتَ أَنَّهُ رُقِيَ إِلَيْكَ عَنِّي فَإِنَّهُ رَقَاهُ إِلَيْكَ الْمَلَّاقُونَ الْمَشَّاءُونَ بِالنَّمَائِمِ الْمُفَرِّقُونَ بَيْنَ الْجَمْعِ وَ كَذَبَ السَّاعُونَ الْوَاشُونَ، مَا أَرَدْتُ حَرْبَكَ وَ لَا خِلَافاً عَلَيْكَ، وَ ايْمُ اللَّهِ، إِنِّي لَأَخَافُ اللَّهَ، عَزَّ ذِكْرُهُ، فِي تَرْكِ ذَلِكَ وَ الِاعْتِذَارِ إِلَيْك فِيهِ وَ إِلَى أَولِيَائِكَ الْقَاسِطِينَ حِزْبِ الظَّالِمِينَ.

أَ لَسْتَ قَاتِلَ حُجْرِ بْنِ عَدِيٍّ أَخا كِنْدَةَ وَ أَصْحَابِهِ الصَّالِحِينَ الْمُطِيعِينَ الْعَابِدِينَ، كَانُوا يُنْكِرُونَ الظُّلْمَ وَ يَسْتَعْظِمُونَ الْبِدَعَ وَ يُؤْمِرُونَ بِالْمَعرُوف وَ يَنْهَونَ عَنِ الْمُنكرِ وَ لَا يَخَافُونَ فِي اللَّهِ لَوْمَةَ لَائِمٍ؟ فَقَتَلْتَهُمْ ظُلْماً وَ عُدْوَاناً بَعْدَ مَا كُنْتَ أَعْطَيْتَهُمُ الْأَيْمَانَ الْمُغَلَّظَةَ وَ الْمَوَاثِيقَ الْمُؤَكَّدَةَ، جُرْأَةً عَلى اللهِ وَ اسْتِخْفَافًا بِعَهْدِهِ!

أَ وَ لَسْتَ قَاتِلَ عَمْرِو بْنِ الْحَمِقِ، صَاحِبِ رَسُولِ اللَّهِ، الْعَبْدِ الصَّالِحِ، الَّذِي أَبْلَتْهُ الْعِبَادَةُ، فَنَحَّلَتْ جِسْمَه و صَفَّرَتْ لَوْنَهُ، بَعْدَ أَنْ آمَنْتَهُ وَ أَعْطَيْتَهُ مِنْ عُهُودِ اللَّهِ، عَزَّ وَ جَلَّ، وَ مِيثَاقِهِ مَا لَوْ أَعْطَيْتَهُ الْعُصْمَ فَفَهَّمْتَهُ لَنَزَلَتْ إِلَيْكَ مِنْ شَعَفِ الْجِبَالِ؟

أَ وَ لَسْتَ الْمُدَّعِيَ زِيَادَ بْنَ‏ سُمَيَّةَ، الْمَوْلُودَ عَلَى فِرَاشِ عُبَيْدِ عَبْدِ ثَقِيفٍ، فَزَعَمْتَ أَنَّهُ ابْنُ أَبِيكَ؟ وَ قَدْ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ: الْوَلَدُ لِلْفِرَاشِ وَ لِلْعَاهِرِ الْحَجَرُ! فَتَرَكْتَ سُنَّةَ رَسُولِ اللَّهِ تَعَمُّدًا وَ اتَّبَعْتَ هَوَاكَ بِغَيْرِ هُدًى مِنَ اللَّهِ، ثُمَّ سَلَّطْتَهُ عَلَى أَهْلِ الْاسلامِ، يَقْتُلُهُم وَ يَقَطَعُ أَيْدِيَ الْمُسْلِمِينَ وَ أَرْجُلَهُمْ وَ يَسْمَلُ أَعْيُنَهُمْ وَ يَصْلِبُهُمْ عَلَى جُذُوعِ النَّخْلِ كَأَنَّكَ لَسْتَ مِنْ هَذِهِ الْأُمَّةِ وَ لَيْسُوا مِنْكَ.

أَ وَ لَسْتَ قَاتِلَ الْحَضْرَمِيِّ الَّذِي كَتَبَ إِلَيْكَ فِيهِ ابْنُ سُمَيَّةَ أَنَّهُ عَلَى دِينِ عَلِيٍّ وَ رَأْيِهِ فَكَتَبْتَ إِلَيْهِ اقْتُلْ كُلَّ مَنْ كَانَ عَلَى دِينِ عَلِيٍّ، عَلَيهِ السَّلام، وَ رَأْيِهِ؟ فَقَتَلَهُمْ وَ مَثَّلَ بِهِمْ بِأَمْرِكَ وَ دِينُ عَلِيٍّ وَ اللَّهِ هُوَ دِينُ ابْنِ عَمِّهِ الَّذِي أَجْلَسَكَ بِمَجْلِسِكَ الَّذِي أَنْتَ فِيهِ وَ لَوْ لَا ذَلِكَ لَكَانَ أَفْضَلَ شَرَفِكَ وَ شَرَفِ أَبِيكَ تَجَشُّمُ الرِّحْلَتَيْنِ، رِحْلَةَ الشِّتاءِ وَ رِحْلَةَ الصَّيفِ.

وَ قُلْتَ فِيمَا قُلْتَ: انْظُرْ لِنَفْسِكَ وَ لِدِينِكَ وَ لِأُمَّةِ مُحَمَّدٍ، صَلَّى الله عَلَيهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ وَ اتَّقِ شَقَّ عَصَا هَذِهِ الْأُمَّةِ وَ أَنْ تَرُدَّهُمْ فِي‏ فِتْنَةٍ، فَلَا أَعْرِفُ فِتْنَةً أَعْظَمَ مِنْ وَلَايَتِكَ عَلَيْهَا وَ لَا أَعْلَمُ نَظَراً لِنَفْسِي وَ لِدِينِي وَ لأأُمَّةِ جَدِّي أَفْضَلَ مِنْ جِهَادِكَ، فَإِنْ فَعَلْتُهُ فَهُوَ قُرْبَةٌ إِلَى اللَّهِ، عَزَّ وَ جَلَّ، وَ إِنْ تَرَكْتُهُ فَأَسْتَغْفِرُ اللَّهَ لِذَنْبِي وَ أَسْأَلُهُ تَوْفِيقِي لِإِرْشَادِ أُمُورِي.

وَ قُلْتَ فِيمَا قُلْتَ: إِنْ أُنْكِرْكَ تُنْكِرْنِي وَ إِنْ أَكِدْكَ تَكِدْنِي، فَكِدْنِي مَا بَدَا لَكَ، فَإِنِّي أَرْجُو أَنْ لَا يَضُرَّنِي كَيْدُكَ وَ أَنْ لَا يَكُونَ عَلَى أَحَدٍ أَضَرَّ مِنْهُ عَلَى نَفْسِكَ، لأَنَّكَ رَكِبْتَ جَهْلَكَ وَ تَحَرَّصْتَ عَلَى نقْضِ عَهْدِكَ وَ لَعَمْرِي، مَا وَفَيتَ بِشَرْطٍ وَ لَقَدْ نَقَضْتَ عَهْدَكَ بِقَتْلِ هَؤُلَاءِ الَّذِينَ قَتَلْتَهُمْ وَ مَثَلْتَ بِهِمْ بَعْدَ الصُّلْحِ وَ الْأَيْمَانِ وَ الْعَهْدِ وَ الْمِيثَاقِ فَقَتَلْتَهُمْ مِنْ غَيْرِ أَنْ يَكُونُوا قَاتَلُوا أَوْ قَتَلُوا وَ لَمْ تَفْعَل ذَلِك بِهِم إِلَّا لِذِكْرِهِمْ فَضْلَنَا وَ تَعْظِيمِهِمْ حَقَّنَا، مَخَافَةَ أَمْرٍ لَعَلَّكَ لَوْ لَمْ تَقْتُلْهُمْ مِتَّ قَبْلَ أَنْ يَفْعَلُوا أَوْ مَاتُوا قَبْلَ أَنْ يُدْرِكُوا.

أَبْشِرْ، يَا مُعَاوِيَةُ، بِقِصَاصٍ وَ اسْتَعِدَّ لِلْحِسَابِ وَ اعْلَمْ أَنَّ لِلَّهِ، عَزَّ وَ جَلَّ، كِتَاباً لا يُغادِرُ صَغِيرَةً وَ لا كَبِيرَةً إِلَّا أَحْصاها وَ لَيْسَ اللَّهُ، تَبَارَكَ وَ تَعَالَى، بِنَاسٍ أَخْذَكَ بِالظِّنَّةِ وَ قَتْلَكَ أَوْلِيَاءَهُ بِالتُّهَمَةِ وَ نَفْيَكَ إِيَّاهُمْ مِنْ دُورِهِمْ إِلَى الْغُرْبَةِ وَ أَخْذَكَ النَّاسَ بِبَيْعَةِ ابْنِكَ غُلَامٍ مِنَ الْغِلْمَانِ يَشْرَبُ الشَّرَابَ وَ يَلْعَبُ بِالْكِلَابِ، لَا أَعْلَمُكَ إِلَّا قَدْ خَسَرْتَ نَفْسَكَ وَ بَتَرْتَ دِينَكَ وَ غَشَشْتَ رَعِيَّتَكَ وَ سَمِعْتَ مَقَالَةَ السَّفِيهِ الْجَاهِلِ وَ أَخَفْتَ التَّقِيَّ الْوَرِعَ.

„Stiglo mi je tvoje pismo u kojem si spomenuo da su ti o meni stigle neke vijesti koje ti se ne dopadaju, da me smatraš dostojnim nečega mimo toga i da za dobra djela ne upućuje niti podržava niko osim Allaha Svevišnjeg. Što se tiče onoga što si spomenuo da je do tebe došlo nešto o meni – pa doista, to ti donose laskavci, klevetnici, oni koji izazivaju razdor i slagali su oni koji su u zabludi. Nisam želio ratovati s tobom niti ti se suprotstavljati – doista se ja bojim Allaha da se to tebi ne desi, a bojim se Allaha i da tražim izvinjenje kod tebe i tvojih prijatelja, nepravednih pripadnika stranke tlačitelja. Zar ti nisi ubica Hudžra ibn Adija, poglavara Kinda, i njegovih prijatelja, koji su obavljali namaz, činili ibadet, koji su se suprotstavljali nepravdi i sprječavali novotarije, naređivali dobro, odvraćali od zla i koji se nisu bojali ničijeg osim Allahovog ukora? Ubio si ih nepravedno, prelazeći Božije granice, nakon što si im bio dao višestruke zakletve i potvrđene zavjete, osmjelivši se protiv Allaha i omalovažavajući Njegovu zapovijed.

Zar ti nisi ubica Amra ibn Humuka el-Huzaija, Poslanikovog druga, Božijeg dobrostivog roba, kojeg je ibadet oronuo pa je njegovo tijelo omršalo i boja požutjela? Ubio si ga nakon što si mu obećao sigurnost i dao si mu ono zbog čega bi se i zvijeri spustile s vrhova brda. Zar ti nisi taj koji je pripisao Zijada ibn Sumeja, rođenog na postelji Ubejda iz Sukejfe, svome ocu? Allahov Poslanik je rekao: ,Dijete pripada postelji, a bludniku kamen‘, ali ti si namjerno ostavio sunnet Allahovog Poslanika i slijedio svoju strast, a ne uputu od Allaha. Zatim si ga ovlastio nad muslimanima da ih ubija, odsijeca njihove ruke i noge, da im oči vadi i razapinje ih na palmine grane, kao da ti nisi iz ovog ummeta i ummet nije tvoj.

Zar ti nisi ubica Hadremijev, za kojeg ti je Zijad pisao da je u Alijevoj vjeri, ali si mu svejedno naredio: ,Ubij ko god je u Alijevoj vjeri!‘, pa ih je on ubijao i nakazio njihova tijela po tvojoj naredbi, a Alijeva vjera je upravo vjera njegovog amidžića koji je tebe postavio na mjesto na kojem se nalaziš. Da nije bilo toga, tvoja čast i čast tvojih očeva bi bila opterećenje dva putovanja: putovanja zimi i putovanja ljeti. Pisao si u onome što si pisao: ,Pazi na sebe, svoju vjeru i Muhammedov ummet i boj se Allaha u cijepanju jedinstva ummeta i da ih ne vratiš u smutnju...‘, a doista ja ne poznajem smutnju protiv ovog ummeta veću od tvog vladanja nad njima i ne vidim za sebe, svoju vjeru i Muhammedov ummet ništa vrijednije od toga da ti se javno suprotstavim jer, ako to učinim, doista je to približavanje Allahu, i ako to napustim, doista od Allaha tražim oprost za svoju vjeru i išćem od Njega uspjeh da ispravim svoju stvar.

I pisao si u onom što si pisao da ćeš, ako ja tebi činim loše, i ti meni učiniti loše i ako ja smišljam varku protiv tebe, i ti ćeš smisliti protiv mene – pa smišljaj ono što možeš, jer se ja doista nadam da mi neće naškoditi tvoja varka i da neće nikome biti veća šteta do li samom tebi, jer si doista uzjahao svoje neznanje i požurio da prekršiš svoje zavjete. I, Boga mi, nisi ispoštovao ni jedan uvjet i doista si pregazio sve svoje zavjete ubijanjem onih ljudi nakon primirja, zakletvi, zavjeta i dogovora – pa ti si ih ubio bez toga da su se oni borili protiv tebe ili da su ubili nekoga. Nisi ti to učinio s njima ni zbog čeg drugog osim zbog toga što su nas spominjali po našoj prednosti i veličali naše pravo, pa si se uplašio za svoju vlast, a možda bi, da ih nisi ubio, ti umro prije nego što oni to izvrše, ili bi možda i oni sami umrli prije nego što to uspiju učiniti.

Pa budi svjestan, o, Muavija, njihove krvarine i budi uvjeren u Obračun. Znaj da Svevišnji Allah ima Knjigu, koja ne ostavlja nezabilježeno ni sitno ni krupno, i da Allah neće zaboraviti tvoja kažnjavanja na osnovu sumnje, tvoje ubijanje njegovih prijatelja na osnovu optužbi, tvoje protjerivanje njih iz njihovih kuća u pustinju ni tvoje uzimanje prisege za svog sina, nezrelog dječaka koji pije vino i igra se sa psima. Ne vidim te drugačije osim da si upropastio sebe, unakazio svoju vjeru, varao svoje potčinjene i slušao govor bezumnog neznalice, a uplašio suzdržljivog i bogobojaznog.“

Osim ovog, ne postoji ni jedan drugi politički dokument iz onoga doba koji predstavlja igru vlasti i bilježi zločine koje je počinio Muavija, a ovo je uzvik u lice nepravdi i tiraniji.

Traženje izgubljenog prava

Muavija je većinu državne imovine trošio na učvršćivanje svoje vlasti, kao što je davao i velike količine imovine Beni Umejjama kako bi oni učvrstili svoje političke i društvene položaje. Imam Husejn je osuđivao ovu politiku i smatrao je da je neophodno spasiti imovinu od Muavije čija vlast nema nikakve šerijatske osnove i nije postojana osim u gušenju, iskrivljavanju i prevari. Prolazila je preko Medine neka imovina iz Jemena za riznice u Damasku pa je Imam preuzeo tu imovinu i podijelio je onima kojima je najviše trebala i obavijestio o tome Muaviju:

مِنَ الْحُسَينِ بْنِ عَلِيٍّ إِلى مُعاوِيةَ بْنِ أَبِي سُفْيَانٍ. أَمَّا بَعدُ، فَإِنَّ عِيرًا مَرَّتْ بِنَا مِنَ الْيَمَنِ تَحْمِلُ مَالاً وَ حُلَلاً وَ عَنْبَرًا وَ طِيبًا إِليكَ لِتُودِعَهَا خَزَائِنَ دِمَشْقَ وَ تَعِلَ بِهَا بَعدَ النَّهْلِ بَنِي أَبِيكَ، وَ إِنِّي احْتَجْتُ إِلَيهَا فَأَخَذْتُهَا، وَ السَّلامُ.

„Od Husejna ibn Alija, Muaviji ibn ebi Sufijanu. Neki karavan je prolazio pored našeg grada iz Jemena noseći ti imovinu, tkaninu, amber i mirise kako bi ih smjestio u riznice Damaska i opskrbio njima u prvoj prilici svoju familiju, a meni je to trebalo, pa sam uzeo.“Muavija mu je odgovorio: „Od Božijeg roba, Muavije, zapovjednika vjernih, Husejnu ibn Aliju. Selamun alejk. Stiglo mi je tvoje pismo u kojem si pisao da je karavan iz Jemena prolazio pored tebe prenoseći mi imovinu, tkaninu, amber i mirise kako bi ih ja smjestio u riznice Damaska i prvom prilikom opskrbio njima svoju familiju te da je to trebalo tebi pa si uzeo. Nisi bio ovlašten da to uzmeš jer si to i pripisao meni zato što je u imovini vladar preči, a na njemu je i potrošnja. Tako mi Allaha, da si pustio da karavan dođe do mene, ne bih umanjio tvoj udio u njemu. Međutim, bratiću moj, ja mislim da u tvojoj glavi ima drskosti i volio bih da se pokaže u moje vrijeme pa da znam tvoju vrijednost i pređem preko toga. Međutim, tako mi Allaha, bojim se da će te pogoditi nešto što ti neće dati priliku ni toliko koliko traje muža deve.“

Imam Husejn je svojim činom pokazao da nezakoniti halifa nema pravo raspolagati muslimanskom imovinom i da je to pravo zakonitog vladara, a zakoniti vladar je bio sam imam Husejn, koji je podijelio državnu imovinu po islamskim mjerilima, i naglasio je i u svom pismu da zvanično ne priznaje Muavijin hilafet jer ga nije oslovljavao sa „zapovjednik vjernih“ kako su ga drugi oslovljavali. Zbog toga je Muavija pokušao zaobići imamov stav nazvavši u odgovoru sam sebe zapovjednikom vjernih i vladarom muslimana. Međutim, nije uspio u svom pokušaju pa je stav imama Husejna ostao islamsko mjerilo i mjerilo razdvajanja i udaljavanja ispravnog i neispravnog za sve muslimane kroz historiju, dok muslimani nisu pridavali nikakvu važnost Muavijinom stavu i nisu ga smatrali ničim do li izobličavanjem istine i obmanom javnog mnijenja.

Ovaj stav imama Husejna je bio jasan pokazatelj njegovog suprotstavljanja Muavijinom postupanju i vlasti i traženja vladavine istine i Božanske pravde.

Upoznavanje ummeta s njegovom odgovornošću

Imam Husejn je organizovao javni politički skup u Mekki na koji je pozvao veliki broj muhadžira, ensarija, tabiina i ostalih muslimana koji su prisustvovali obredima hadždža pa je održao govor o onome što se dogodilo s Poslanikovom porodicom i njihovim sljedbenicima: o nedaćama i neprijateljstvima kojima ih je obasuo Muavija i strogim mjerama koje je poduzeo u skrivanju njihovih vrlina i prednosti te onoga što je preneseno od Poslanika o njima, obavezavši prisutne da to prošire među muslimanima. Sulejm ibn Kajs je o ovom skupu i govoru imama Husejna zabilježio sljedeće: „Godinu dana prije Muavijine smrti Husejn ibn Ali, Abdullah ibn Abbas i Abdullah ibn Džafer su obavili hadždž. Husejn je okupio Beni Hašime, njihove žene i robove i ensarije koji su obavljali hadždž, kao i one koje su poznavali on i njegova porodica, pa je poslao izaslanike i rekao im: ,Ne izostavite nikoga od Poslanikovih ashaba koji su poznati po dobrostivosti i pobožnosti i koji obavljaju hadždž, a da ih ne okupite kod mene‘, pa se okupilo oko njega na Mini više od sedam stotina ljudi u šatorima. Većinu su sačinjavali tabiini, a bilo je i oko dvjesto Poslanikovih ashaba. Imam je ustao i poslije zahvale i veličanja Allaha rekao:

أَمَّا بَعْدُ، فَإِنَّ هَذَا الطَّاغِيَةَ قَدْ فَعَلَ بِنَا وَ بِشِيعَتِنَا مَا قَدْ رَأَيْتُمْ وَ عَلِمْتُمْ وَ شَهِدْتُمْ وَ إِنِّي أُرِيدُ أَنْ أَسْأَلَكُمْ عَنْ شَيْ‏ءٍ فَإِنْ صَدَقْتُ فَصَدِّقُونِي وَ إِنْ كَذَبْتُ فَكَذِّبُونِي ...اسْمَعُوا مَقَالَتِي وَ اكْتُمُوا قَوْلِي، ثُمَّ ارْجِعُوا إِلَى أَمْصَارِكُمْ وَ قَبَائِلِكُمْ، فَمَنْ أَمِنْتُمْ مِنَ النَّاسِ وَ وَثِقْتُمْ بِهِ فَادْعُوهُمْ إِلَى مَا تَعْلَمُونَ مِنْ حَقِّنَا، فَإِنِّي أَتَخَوَّفُ أَنْ يَندَرِسَ هَذَا الْأَمْرُ وَ يَذْهَبَ الْحَقُّ، وَ اللَّهُ مُتِمُّ نُورِهِ وَ لَوْ كَرِهَ الْكافِرُونَ.

,Doista, ovaj nasilnik (Muavija) je uradio s nama i našim sljedbenicima ono što ste vidjeli, saznali i o čemu ste se osvjedočili. Ja želim da vas pitam o nečemu pa ako budem u pravu, potvrdite mi, a ako ne budem, vi odbacite. Poslušajte moj govor i sačuvajte moju riječ i vratite se u svoje gradove i plemena pa kome budete vjerovali i u koga budete imali povjerenje pozovite ga u ono što znate, jer ja se doista bojim da se ova istina ne zaboravi i nestane, a Allah upotpunjuje Svoju svjetlost pa makar nevjernici to ne voljeli.‘“

Prenosilac dalje kaže: „Husejn nije ostavio ništa od onoga što je Svevišniji Allah objavio o njima, a da nije naveo i obrazložio, i nije ništa ostavio od onoga što je govorio Allahov Poslanik o njegovom ocu, bratu, majci, njemu i njegovoj porodici, a da nije spomenuo. Svaki od tih njegovih ashaba bi govorio: ,Tako nam Allaha, da, doista smo čuli i posvjedočili.‘ Jedna od stvari u koje im se on zaklinjao jest i ovo:

أَنْشُدُكُمُ اللَّهَ، أَ تَعْلَمُونَ‏ أَنَ‏ عَلِيَ‏ بْنَ‏ أَبِي‏ طَالِبِ‏ كَانَ‏ أَخَا رَسُولِ اللَّهِ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ، حِينَ آخَى بَيْنَ أَصْحَابِهِ فَآخَى بَيْنَهُ وَ بَيْنَ نَفْسِهِ وَ قَالَ: أَنْتَ أَخِي وَ أَنَا أَخُوكَ فِي الدُّنْيَا وَ الْآخِرَةِ؟ قَالُوا: اللَّهُمَّ نَعَمْ. قَالَ: أَنْشُدُكُمُ اللَّهَ، هَلْ تَعْلَمُونَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ، اشْتَرَى مَوْضِعَ مَسْجِدِهِ وَ مَنَازِلِهِ فَابْتَنَاهُ ثُمَّ ابْتَنَى فِيهِ عَشَرَةَ مَنَازِلَ تِسْعَةً لَهُ وَ جَعَلَ عَاشِرَهَا فِي وَسَطِهَا لِأَبِي، ثُمَّ سَدَّ كُلَّ بَابٍ شَارِعٍ إِلَى الْمَسْجِدِ غَيْرَ بَابِهِ، فَتَكَلَّمَ فِي ذَلِكَ مَنْ تَكَلَّمَ، فَقَالَ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ: مَا أَنَا سَدَدْتُ أَبْوَابَكُمْ وَ فَتَحْتُ بَابَهُ وَ لَكِنَّ اللَّهَ أَمَرَنِي بِسَدِّ أَبْوَابِكُمْ وَ فَتْحِ بَابِهِ، ثُمَّ نَهَى النَّاسَ أَنْ يَنَامُوا فِي الْمَسْجِدِ غَيْرَهُ وَ كَانَ يُجْنِبُ فِي الْمَسْجِدِ وَ مَنْزِلُهُ فِي مَنْزِلِ رَسُولِ اللَّهِ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ، فَوُلِدَ لِرَسُولِ اللَّهِ‏، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ وَ لَهُ فِيهِ أَوْلَادٌ؟ قَالُوا: اللَّهُمَّ نَعَمْ. قَالَ: أَ فَتَعْلَمُونَ أَنَّ عُمَرَ بْنَ الْخَطَّابِ حَرَصَ عَلَى كُوَّةٍ قَدْرَ عَيْنِهِ يَدَعُهَا مِنْ مَنْزِلِهِ إِلَى الْمَسْجِدِ، فَأَبَى عَلَيْهِ، ثُمَّ خَطَبَ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ، فَقَالَ: إِنَّ اللَّهَ أَمَرَنِي أَنْ أَبْنِيَ مَسْجِداً طَاهِراً لَا يَسْكُنُهُ غَيْرِي وَ غَيْرُ أَخِي وَ ابْنَيْهِ؟ قَالُوا: اللَّهُمَّ نَعَمْ...‏ قَالَ: أَنْشُدُكُمُ اللَّهَ، أَ تَعْلَمُونَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ، قَالَ لَهُ فِي غَزْوَةِ تَبُوكَ: أَنْتَ مِنِّي بِمَنْزِلَةِ هَارُونَ مِنْ مُوسَى وَ أَنْتَ وَلِيُّ كُلِّ مُؤْمِنٍ بَعْدِي؟ قَالُوا: اللَّهُمَّ نَعَمْ. قَالَ: أَنْشُدُكُمُ اللَّهَ، أَ تَعْلَمُونَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ، حِينَ دَعَا النَّصَارَى مِنْ أَهْلِ نَجْرَانَ إِلَى الْمُبَاهَلَةِ، لَمْ يَأْتِ إِلَّا بِهِ وَ بِصَاحِبَتِهِ وَ ابْنَيْهِ؟ قَالُوا: اللَّهُمَّ نَعَمْ. قَالَ: أَنْشُدُكُمُ اللَّهَ، أَ تَعْلَمُونَ أَنَّهُ دَفَعَ إِلَيْهِ اللِّوَاءَ يَوْمَ خَيْبَرَ، ثُمَّ قَالَ: لَأَدْفَعُهُ إِلَى رَجُلٍ يُحِبُّهُ اللَّهُ وَ رَسُولُهُ وَ يُحِبُّ اللَّهَ وَ رَسُولَهُ، كَرَّارٌ غَيْرُ فَرَّارٍ، يَفْتَحُهَا اللَّهُ عَلَى يَدَيْهِ؟ قَالُوا: اللَّهُمَّ نَعَمْ. قَالَ: أَ تَعْلَمُونَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ، بَعَثَهُ بِبَرَاءَةَ وَ قَالَ: لَا يُبَلِّغْ عَنِّي إِلَّا أَنَا أَوْ رَجُلٌ مِنِّي؟ قَالُوا: اللَّهُمَّ نَعَمْ. قَالَ: أَ تَعْلَمُونَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ، لَمْ تَنْزِلْ بِهِ شِدَّةٌ قَطُّ إِلَّا قَدَّمَهُ لَهَا ثِقَةً بِهِ وَ أَنَّهُ لَمْ يَدْعُهُ بِاسْمِهِ قَطُّ إِلَّا أَنْ يَقُولَ يَا أَخِي...؟ قَالُوا: اللَّهُمَّ نَعَمْ. قَالَ: أَ تَعْلَمُونَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ، قَضَى بَيْنَهُ وَ بَيْنَ جَعْفَرٍ وَ زَيْدٍ، فَقَالَ لَهُ: يَا عَلِيُّ أَنْتَ مِنِّي وَ أَنَا مِنْكَ وَ أَنْتَ وَلِيُّ كُلِّ مُؤْمِنٍ بَعْدِي؟ قَالُوا: اللَّهُمَّ نَعَمْ. قَالَ: أَ تَعْلَمُونَ أَنَّهُ كَانَتْ لَهُ مِنْ رَسُولِ اللَّهِ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ، كُلَّ يَوْمٍ خَلْوَةٌ وَ كُلَّ لَيْلَةٍ دَخْلَةٌ إِذَا سَأَلَهُ أَعْطَاهُ وَ إِذَا سَكَتَ أَبْدَاهُ؟ قَالُوا: اللَّهُمَّ نَعَمْ. قَالَ: أَ تَعْلَمُونَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ، فَضَّلَهُ عَلَى جَعْفَرٍ وَ حَمْزَةَ حِينَ قَالَ لِفَاطِمَةَ: زَوَّجْتُكِ خَيْرَ أَهْلِ بَيْتِي، أَقْدَمَهُمْ سِلْماً وَ أَعْظَمَهُمْ حِلْماً وَ أَكْثَرَهُمْ عِلْماً؟ قَالُوا: اللَّهُمَّ نَعَمْ. قَالَ: أَ تَعْلَمُونَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ، قَالَ: أَنَا سَيِّدُ وُلْدِ آدَمَ وَ أَخِي عَلِيٌّ سَيِّدُ الْعَرَبِ وَ فَاطِمَةُ سَيِّدَةُ نِسَاءِ أَهْلِ الْجَنَّةِ وَ ابْنَايَ الْحَسَنُ وَ الْحُسَيْنُ سَيِّدَا شَبَابِ أَهْلِ الْجَنَّةِ؟ قَالُوا: اللَّهُمَّ نَعَمْ. قَالَ: أَ تَعْلَمُونَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ، أَمَرَهُ بِغُسْلِهِ وَ أَخْبَرَهُ أَنَّ جَبْرَئِيلَ يُعِينُهُ عَلَيْهِ؟ قَالُوا: اللَّهُمَّ نَعَمْ. قَالَ: أَ تَعْلَمُونَ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سّلَّمَ، قَالَ فِي آخِرِ خُطْبَةٍ خَطَبَهَا: أَيُّهَا النَّاسُ، إِنِّي تَرَكْتُ فِيكُمُ الثَّقَلَيْنِ كِتَابَ اللَّهِ وَ أَهْلَ بَيْتِي فَتَمَسَّكُوا بِهِمَا لَنْ تَضِلُّوا؟ قَالُوا: اللَّهُمَّ نَعَمْ.

Tako vam Allaha, znate li da je Ali ibn ebi Talib bio brat Allahovog Poslanika? Onda kada je bratimio svoje ashabe, njega je odabrao za svog brata i rekao: 'Ti si moj brat, a ja sam tvoj brat na ovom svijetu i na Ahiretu.'‘ i potvrdili su. Potom ih je pitao: ,Tako vam Allaha, znate li da je Allahov Poslanik kupio mjesto svoje džamije i svojih kuća pa izgradio džamiju i deset kuća, devet njemu i desetu, u sredini, mome ocu, a Poslanik, s.a.v.a., je poslije zatvorio sva vrata otvorena u džamiju osim njegovih? Govorio je o tome onaj koji je govorio da je rekao: 'Nisam ja zatvorio vaša vrata i otvorio njegova, već mi je Allah naredio da zatvorim vaša i On je otvorio njegova.' Potom je svim ljudima osim sebe zabranio da spavaju u džamiji i bio je u njoj u stanju džunupluka, stanovao je u Poslanikovoj kući – u toj kući Poslaniku se rodilo jedno dijete, a on je imao više djece.‘ i ponovo su potvrdili. Onda je upitao: ,Znate li da je Omer ibn Hattab silno želio da zadrži jednu rupicu veličine njegovog oka koju je bio ostavio u svojoj kući prema džamiji pa je Poslanik i to odbio i održao govor u kom je rekao: 'Doista mi je Allah naredio da izgradim čistu džamiju u kojoj neće stanovati niko osim mene, mog brata i njegovih sinova'‘ i opet su potvrdili. Pitao ih je: ‘Tako vam Allaha, znate li da je Allahov Poslanik u Bici na Tebuk rekao: 'O, Ali, ti si u odnosu na mene poput Haruna za Musaa i ti si zaštitnik svakog vjernika poslije mene?'‘ i još jednom su potvrdili, pa ih je upitao: ,Tako vam Allaha, znate li da Allahov Poslanik, kada je pozvao kršćane iz Nedžrana u mubahele, nije doveo nikoga osim svoje supruge i svoja dva sina?‘ Rekli su: ,Tako nam Boga, da.‘ I opet ih je upitao: ,Tako vam Allaha, znate li da je Allahov Poslanik Aliju predao zastavu na dan Hajbera i rekao: 'Predat ću zastavu čovjeku kojeg voli Allah i Njegov Poslanik i on voli Allaha i Njegovog Poslanika, koji napada i ne bježi, čijom će rukom Allah otvoriti Hajber'?‘ i opet su potvrdili. Pa je pitao: ,Znate li da je Allahov Poslanik po Aliju poslao suru Beraet i rekao: 'Neće dostaviti ovu suru narodu niko osim mene ili čovjeka koji je od mene?'‘ i potvrdili su. Pitao ih je: ‘Znate li da Allahovom Poslaniku nije spuštena nijedna teškoća, a da mu Allah nije prethodno dao povjerenje u Alija, i da ga nije nikada pozvao imenom, a da nije rekao: 'O moj brate'?‘ i opet su potvrdili. Potom ih je pitao: ,Znate li da je Allahov Poslanik presudio između Alija i Džafera i Zejda pa rekao: 'O, Ali, ti si od mene i ja sam od tebe, a ti si zaštitnik svakog vjernika poslije mene?'‘ i potvrdili su. Pitao ih je: ‘Znate li da je on svakog dana nasamo razgovarao s Poslanikom, i svaku noć su se sastajali kada bi on to tražio, a kada bi Poslanik šutio, on bi započinjao?‘ i potvrdili su. Potom ih je pitao: ‘Znate li da je Allahov Poslanik Aliju dao prednost nad Džaferom i Hamzom kada je rekao Fatimi: 'Udao sam te za najboljeg iz moje porodice, koji je najduže u islamu, najveći u blagosti i najviši u znanju?'‘ i potvrdili su. Pa ih je pitao: ‘Znate li da je Allahov Poslanik rekao: 'Ja sam poglavar Ademove djece i moj brat Ali je poglavar Arapa, a Fatima je prvakinja žena stanovnika Dženneta i Hasan i Husejn, moja dva sina, su poglavari mladića stanovnika Dženneta?'‘ i potvrdili su. Pitaso je i: ‘Znate li da je Allahov Poslanik Aliju naredio da ga ogasuli i obavijestio ga da će mu pomoći Džebrail?‘ i potvrdili su. Pitao ih je dalje: ‘Znate li da je Allahov Poslanik u posljednjem govoru kojeg je održao rekao: 'O, ljudi, doista među vama ostavljam dvije teške stvari: Božiju Knjigu i moju porodicu, pa držite čvrsto do njih i nećete zalutati?'‘ i potvrdili su. I tako je ispitivao i dalje, ne ostavivši ništa što je Svevišnji Allah objavio o Aliju ibn ebi Talibu posebno i o Ehli bejtu u Časnom Kur'anu i preko svog Poslanika a da ih nije zakleo u to, i oni su potvrdili. I tabiini su govorili: ,Bože, doista me o tome obavijestio onaj u kojeg imam povjerenje taj i taj‘ Napokon ih je zakleo da kažu jesu li čuli Poslanika kako govori:

مَنْ زَعَمَ أَنَّهُ يُحِبُّنِي وَ يُبْغِضُ عَلِيّاً فَقَدْ كَذَبَ لَيْسَ يُحِبُّنِي وَ هُوَ يُبْغِضُ عَلِيّاً، فَقَالَ لَهُ قَائِلٌ: يَا رَسُولَ اللَّهِ وَ كَيْفَ ذَلِكَ؟ قَالَ: لِأَنَّهُ مِنِّي وَ أَنَا مِنْهُ مَنْ أَحَبَّهُ فَقَدْ أَحَبَّنِي وَ مَنْ أَحَبَّنِي فَقَدْ أَحَبَّ اللَّهَ وَ مَنْ أَبْغَضَهُ فَقَدْ أَبْغَضَنِي‏ وَ مَنْ أَبْغَضَنِي فَقَدْ أَبْغَضَ اللَّهَ؟ فَقَالُوا: اللَّهُمَّ نَعَمْ. قَدْ سَمِعْنَا وَ تَفَرَّقُوا عَلَى ذَلِك‏.

‘Onaj koji tvrdi da mene voli, a mrzi Alija, doista je slagao, jer ne može voljeti mene, a mrziti Alija‘, pa kako mu je neko rekao: ‘Allahov Poslaniče, kako to?‘ i kako je odgovorio: ‘Jer je on doista od mene, a ja od njega; ko njega voli, taj i mene voli, a ko mene voli, taj voli Allaha, a ko njega mrzi – mrzi i mene, a ko mene mrzi, taj mrzi Allaha.‘ Još jednom su potvrdili: ,Tako nam Boga, da, čuli smo ga‘ i na ovome su se razišli.“

Muavijina smrt

Muavija je umro 60. godine po hidžri.Dočekao je smrt nesiguran pa je izražavao uznemirenje i uzrujanost zbog onoga što je bio počinio: prolijevao muslimansku krv i pljačkao njihovu imovinu. Smrtni čas mu je nastupio u Damasku i bilo mu je uskraćeno da vidi sina za kojeg je uzurpirao hilafet i kojeg je podigao na vrat muslimanima. A historičari su prenijeli da je Jezid u vrijeme očeve smrti bio na lovačkom putovanju i uronjen u opijenost uz zvukove muzike.