Imamejn Hasanejn - Baština pozitivnih misli

Susret imama Husejna s Hurrom

Kako su išli, Imam i oni koji su ostali uz njega – vjerni ashabi, njegova porodica i amidžići – ugledali su u daljini nejasne pojave koje su im se približavale. Neki su mislili da je to priviđenje palmi. Međutim, ono što su bili vidjeli nisu bile palme, već vojska. Domalo im je postalo jasno da su te nejasne pojave zapravo hiljade konjanika. Bila je to Ibn Zijadova vojska pod komandom Hurra ibn Jezida er-Rijahija, a poslao ih je Ibn Zijad kako bi presjekli put imamu Husejnu i odveli ga tamo gdje Ibn Zijad želi. Kada su se približili karavanu imama Husejna, pitao ih je zašto su došli pa je Hurr odgovorio: „Naređeno nam je da budemo uz vas i pritijesnimo vas sve dok vas ne zaustavimo u mjestu bez vode i utvrde ili dok se ne pokorite vlasti Jezida i Ubjedullaha ibn Zijada.“

Poveo se dug razgovor i rasprava između dvije strane u kojoj nisu postigli nikakav određen ishod koji bi udovoljio sve strane, jer je Hurr odbio ostaviti imama Husejna da se vrati prema Hidžazu ili da nastavi put koji vodi u Kufu, a imam Husejn je odbio da se preda Jezidu i Ibn Zijadu.Imam Husejn je, između ostalog, govorio:

أَيُّهَا النَّاسُ، إِنِّي لَمْ‏ آتِكُمْ‏ حَتَّى‏ أَتَتْنِي‏ كُتُبُكُمْ وَ قَدِمَتْ عَلَيَّ رُسُلُكُمْ، أَنِ اقْدَمْ عَلَيْنَا، فَإِنَّهُ لَيْسَ لَنَا إِمَامٌ، لَعَلَّ اللَّهَ أَنْ يَجْمَعَنَا بِكَ عَلَى الْهُدَى وَ الْحَقِّ، فَإِنْ كُنْتُمْ عَلَى ذَلِكَ، فَقَدْ جِئْتُكُمْ فَأَعْطُونِي مَا أَطْمَئِنُّ إِلَيْهِ مِنْ عُهُودِكُمْ وَ مَوَاثِيقِكُمْ وَ إِنْ لَمْ تَفْعَلُوا وَ كُنْتُمْ لِمَقْدَمِي كَارِهِينَ انْصَرَفْتُ عَنْكُمْ إِلَى الْمَكَانِ الَّذِي جِئْتُ مِنْهُ إِلَيْكُم.

„O, ljudi, ja sam krenuo prema vama onda kada su mi stigla pisma i kada su mi došli vaši izaslanici i rekli: ,Dođi nama, jer mi nemamo vođu. Neka nas Bog preko vas okupi na putu upute.‘ Ako još uvijek vjerujete u to, sklopite sa mnom zavjet u koji se može pouzdati, ali ako niste zadovoljni mojim dolaskom, vratit ću se tamo odakle sam i došao.“ Vojnici Kufe su mu šutnjom dali odgovor – niko ni riječ nije progovorio i Husejn je upitao: „Hoćeš li ti predvoditi namaz svojim pristalicama?“ On je odgovorio: „Ne, već ćeš ti predvoditi namaz i mi ćemo se pridružiti vama“, pa je imam Husejn predvodio namaz.

Nakon što su klanjali ikindiju ponovo im se obratio:

أَمَّا بَعْدُ، أَيُّهَا النَّاسُ، فَإِنَّكُمْ إِنْ تَتَّقُوا اللَّهَ وَ تَعْرِفُوا الْحَقَ‏ لِأَهْلِهِ،‏ يَكُنْ أَرْضَى لِلَّهِ عَنْكُمْ، وَ نَحْنُ أَهْلُ بَيْتِ مُحَمَّدٍ وَ أَوْلَى بِوَلَايَةِ هَذَا الْأَمْرِ عَلَيْكُمْ مِنْ هَؤُلَاءِ الْمُدَّعِينَ مَا لَيْسَ لَهُمْ وَ السَّائِرِينَ فِيكُمْ بِالْجَوْرِ وَ الْعُدْوَانِ‏ وَ إِنْ أَبَيْتُمْ إِلَّا كَرَاهِيَةً لَنَا وَ الْجَهْلَ بِحَقِّنَا وَ كَانَ رَأْيُكُمُ الْآنَ غَيْرَ مَا أَتَتْنِي بِهِ كُتُبُكُمْ وَ قَدِمَتْ بِهِ عَلَيَّ رُسُلُكُمْ، انْصَرَفْتُ عَنْكُمْ.

“O, ljudi, ako se Boga bojite i smatrate da pravo pripada njegovom vlasniku, zadobili ste Božije zadovoljstvo. Mi smo porodica Poslanikova, s.a.v.a., i dostojniji smo uprave i vođstva od onih koji bespravno tvrde da ovaj položaj pripada njima, a tlače i prelaze svaku granicu. Ako nemate drugog izlaza osim da nas mrzite i ne prihvatite naše pravo i ako se vaši stavovi razlikuju od sadržaja vaših pisama, ja ću se vratiti.“Hurr mu je rekao: „Tako mi Allaha, ja ne znam za ova pisma i izaslanike koje si spremao.“ Imam Husejn je onda rekao jednom od svojih ashaba: „O, Ukbe ibn Sim'an, donesi mi one dvije vreće u kojima su njihova pisma“ i ovaj je donio dvije vreće pune pisama pa ih raširio pred Hurrom. Hurr mu je onda rekao: „Doista, mi ti nismo pisali nego nam je naređeno da se, kada te susretnemo, ne odvojimo od tebe sve dok te ne odvedemo u Kufu kod Ubejdullaha.“

Imam Husejn ga je upozorio: „Smrt ti je bliža od toga“ pa rekao svojim ashabima: „Ustanite i uzjašite.“ Oni su uzjahali i sačekali da uzjašu i žene, a onda im je Husejn naložio: „Krenite nazad.“ Međutim, kada su krenuli da se vrate, vojska je stala ispred njih pa je imam Husejn upitao Hurra:

ثَكِلَتْكَ أُمُّكَ مَا تُرِيدُ؟

„Majka te oplakala, šta želiš?“ Hurr mu je rekao: „Znaj da mi je neko drugi od Arapa to rekao i bio na tvom mjestu, ne bih izostavio spominjanje njegove majke u žalosti ko god da bio. Međutim, tako mi Allaha, ja tvoju majku ne mogu spomenuti nikako drugačije osim na najljepši mogući način.“

Dolazak do obećane zemlje

Vijest o približavanju imama Husejna Kufi zabrinula je Ibn Zijada i pristalice emevijske vlasti. Zato je požurio da napiše pismo Hurru ibn Jezidu tražeći od njega da ne dozvoli dalje približavanje imama Husejna, da ga zaustavi do dolaska emevijske vojske i da se suoči s njim dalje od Kufe, zbog straha da stanovnici grada ne bi ponovo krenuli, a i kako bi Ibn Zijad iskoristio teške uslove da izvrši još veći pritisak na Imama i primora ga na predaju.

Slaboumnošću i neznanjem naivnog zastranjenog uzvratio je izaslanik koji je nosio Ibn Zijadovo pisma na riječi jednog od Imamovih ashaba, Jezida ibn Muhadžira: „Ja sam se pokorio svom vođi i ispoštovao sam svoju datu prisegu!“ kada mu je Jezid ibn Muhadžir rekao: „Već si pokazao nepokornost svom Gospodaru: pokorio si se vođi u propasti sebe i zaradio si sramotu i vatru. Koliko li je opak taj tvoj vođa!? Svevišnji Allah je rekao:

وَجَعَلْنَاهُمْ أَئِمَّةً يَدْعُونَ إِلَى النَّارِ ۖ وَيَوْمَ الْقِيَامَةِ لَا يُنصَرُونَ

A bili smo ih učinili vođama koji su pozivali u ono zbog čega se ide u vatru – a na Sudnjem danu niko im neće pomoći (El-Kasas, 41).“

Ibn Zijadova vojska je zaustavila dalje kretanje karavana imama Husejna pa su vojnici Hurra ibn Jezida navaljivali da odvedu Imama prema mjestu u kojem nema zelenila niti vode. Zuhejr ibn Kajn je bio ushićen ratom protiv Hurrove vojske prije nego što im pritekne pomoć od snaga Beni Umejje pa je rekao Imamu: „Doista nam je sada borba protiv njih lakša od borbe s ostalima.“ Međutim, Imam je odbio ovo mišljenje, jer oni nisu proglasili rat protiv njega. Taj plemeniti stav je proizilazio iz duše Imama koja je bila prostrana za cijeli ummet, kao i iz veličine njegovog pokreta koji je branio i njegove vrijednosti koju je nastojao izgraditi u ummetu. Uprkos tome što su mu oni otvoreno pokazali neprijateljstvo, on je rekao: „Ja nikada ne bih započeo rat.“

Imama je došao na Kerbelu u četvrtak 2. muharrema 61. godine.Zuhejr je predložio Imamu da se skloni u neko obližnje područje u kojem su vidjeli neku mogućnosti utvrde kako bi se mogli suočiti s emevijskom vojskom ukoliko izbije rat.

Kad su tek bili stigli na to područje, imam Husejn je pitao kako se zove i rečeno mu je da je to Kerbela. Tada su mu potekle suze:

اللَّهُمَّ، إِنِّي أَعُوذُ بِكَ مِنَ‏ الْكَرْبِ‏ وَ الْبَلَاء.

„Bože, tražim utočište kod Tebe od teškoća i nedaća.“ Potom je objasnio:

ذَاتُ كَرْبٍ وَ بَلاءٍ، لَقَد مَرَّ أَبِي بِهَذَا الْمَكانِ عِندَ مَسِيرِهِ إِلَى صِفِّينَ، وَ أَنَا مَعَهُ، فَوَقَفَ وَ سَأَلَ عَنْهُ فَأَخْبَرُوهُ بِاسْمِهِ، فَقَالَ: هَهُنَا مَحَطُّ رِحَالِهِمْ وَ هَهُنَا مِهْرَاقُ دِمَائِهِمْ. فَسُئِلَ عَنْ ذَلِكَ، فَقَالَ: نَفَرٌ مِنْ آلِ مُحَمَّدٍ يَنْزِلُونَ ههُنَا.

„Mjesto i teškoće i nedaća. Doista je moj otac prolazio kroz ovo mjesto kada je išao na Siffin, i ja sam bio s njim, pa je zastao i pitao za naziv mjesta pa kada mu je rečeno, on je pokazao: „Tu će spustiti svoj prtljag i teret, i, evo, ovdje će se proliti njihova krv.“ Pitali su ga o kome se radi i odgovorio je: „Skupina iz Muhammedove porodice će zastati ovdje.“Imam Husejn je potom uzeo šaku te zemlje, pomirisao je i rekao:

هَذِهِ، وَ اللّهِ، هِيَ الأَرْضُ الَّتِي أَخْبَرَ بِهَا جَبْرَائِيلُ رَسُولَ اللّهِ وَ أَنَّنِي أُقْتَلُ فِيهَا، أَخْبَرَتْنِي أُمُّ سَلَمَة.

„Ovo je, tako mi Allaha, zemlja na kojoj ću ja, kako je Džebrail obavijestio Allahovog Poslanika, biti ubijen. O tome mi je govorila Umm Seleme.“

Imam je naredio da se tu zaustave i postave šatore dok se ne razjasni situacija i donese odluka o daljem putovanju.

Kufska vojska pod vođstvom Omera ibn Sa'da

U isto vrijeme je Omer ibn Sa'd krenuo iz Kufe na čelu svoje vojske. U nekim predajama je procijenjeno da je vojsku sačinjavalo trideset hiljada vojnika, u drugim više od toga, a treće predaje govore da je Ibn Zijad pozvao sve ljude iz Kufe i okoline u rat protiv Husejna, a.s., te zaprijetio smrću i hapšenjem ukoliko neko može nositi oružje, a ne pođe u rat.

Ishod ovoga bilo je da su se zatvori napunili šijama i da su se mnogi od njih sakrili, a pristalice Beni Umejje i pohlepni i koristoljubivi, koji su sačinjavali veći dio stanovništva Kufe, krenuli su u rat protiv imama Husejna. Što se tiče predaja o samo pet hiljada boraca iz Kufe, kako neki historičari tvrde, pored toga što nedostaje lanac prenosilaca u ovoj predaji, okolnosti također to ne potvrđuju jer onaj koji planira takav strašan događaj mora uzeti u obzir sve eventualne mogućnosti i poduzeti sve mjere preostrožnosti, naročito ako je upoznat s Kufljanima, njihovim promjenljivostima i nestabilnostima.

Pristigle su jedinice emevijske vojske pod vođstvom Omera ibn Sa'da, opkolile su Husejna, a.s., njegovu porodicu i prijatelje te postavile zapreku između njih i rijeke Eufrata koja je bila blizu. Vođeni su i određeni pregovori između Imama i Omera ibn Sa'da, u kojima je Imam objasnio i svoj i njihov stav i na šta ga oni pozivaju te jasno argumentima utvrdio put istine i ukazao na njihova zlodjela, iznevjeru i gaženje svih obećanja koje su mu bili dali: da će mu pomoći, podržati ga i uništiti pokvarenost.

Međutim, Omer ibn Sa'd je bio izvršilac zla, pokvarenosti i nepravde emevija i vrhunac njegove ambicije je bio izvršenje Ibn Zijadovih zapovjedi – da uzme prisegu za Jezida ili da Husejna, njegovu porodicu i prijatelje ubije,a zanemario je svetost kuće Vjerovjesništva, čak pokazivao i mržnju prema njoj, kako se to vidi u njegovom pismu Omeru ibn Sa'du: „Postavi zapreku između Husejna, njegovih prijatelja i vode, pa neka ni kap ne okusi, onako kako je to urađeno s čistim i bogobojaznim Osmanom ibn Affanom.“

Šta se događalo na Kerbeli?

Uoči Ašure

Omer ibn Sa'd je pokrenuo vojsku protiv imama Husejna u četvrtak, deveti dan muharrema predvečer. Šimr ibn zil-Dževšen je došao, stao pred Imamove prijatelje i upitao: „Gdje su naši sestrići?“, a mislio je na Abbasa, Džafera, Abdullaha i Osmana, Alijeve sinove. Imam Husejn, a.s., je rekao:

أَجِيبُوهُ‏ وَ إِنْ‏ كَانَ‏ فَاسِقاً، فَإِنَّهُ بَعْضُ أَخْوَالِكُم‏.

„Odazovite mu se. Iako je razvratnik, on je jedan od rodbine vaše majke“ , jer je njihova majka, Ummu-l-benin, bila iz plemena Beni Kilab kao i Šimr. Oni su izašli i pitali: „Šta hoćeš?“, a on im je saopštio: „Vi, sinovi moje sestre, imate zaštitu pa nemojte da nastradate uz svog brata Husejna, nego se držite pokornosti Jezidu.“ Oni su uzvratili: „Neka je Božije prokletstvo na tebe i tvoju zaštitu! Nama daješ zaštitu, a Poslanikov sin nema zaštite?“ Abbas, sin Zapovjednika vjernih, je rekao: „Propale, da Bog da, tvoje ruke i prokleta bila zaštita koju si nam ti donio, o, Božiji neprijatelju! Tražiš od nas da ostavimo svog brata i prvaka, Husejna, sina Fatiminog, i prihvatimo pokornost prokletim, sinovima prokletih?“ Potom je Omer ibn Sa'd glasno naredio svojoj vojsci: „O, Božija vojsko! Uzjašite i neka vam Džennet bude nagrada!“ Vojnici su uzjahali pa je Ibn Sa'd krenuo prema imamu Husejnu nakon ikindije namaza.

Imam je sa sabljom sjedio ispred šatora glave naslonjene na koljena pa je njegova sestra Zejneb, kada je čula uzvik, prišla bratu i rekla: „Brate, čuješ li ove zvukove kako se približavaju?“ Imam je podigao glavu i rekao:

إِنِّي رَأَيْتُ رَسُولَ اللَّهِ، صَلَّى اللّهُ عَلَيهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ، السَّاعَةَ فِي الْمَنَامِ، فَقَالَ لِي: إِنَّكَ‏ تَرُوحُ‏ إِلَيْنَا.

„Sad sam u snu vidio Allahovog Poslanika, s.a.v.a., i rekao mi je: ,Ti dolaziš nama.‘“ Na te njegove riječi sestra se počela udarati po licu i jadikovati. Husejn joj je rekao:

لَيْسَ لَكِ الْوَيْلُ، يَا أُخَيَّةُ، اسْكُتِي،‏ رَحِمَكِ اللَّهُ.

„Nemoj jadikovati sestro, smiri se, neka ti se Allah smiluje!“

Abbas mu je zatim prišao i rekao: „Brate, neprijatelji su stigli.“ Imam je ustao i rekao:

يَا عَبَّاسُ،‏ ارْكَبْ،‏ بِنَفْسِي أَنْتَ، يَا أَخِي، حَتَّى تَلْقَاهُمْ وَ تَقُولَ لَهُمْ: مَا لَكُمْ وَ مَا بَدَا لَكُمْ؟ وَ تَسْأَلَهُمْ عَمَّا جَاءَ بِهِمْ.

„Abbase, uzjaši, neka mi duša bude žrtva za te, idi do njih i pitaj ih šta im je i šta žele.“ On je uz oko dvadeset konjanika, među kojima su bili i Zuhejr ibn el-Kajn i Habib ibn Muzehher, otišao do njih i pitali su ih zašto su došli pa su odgovorili: „Stigla nam je naredba od namjesnika da vam ponudimo da mu se predate ili da se borimo protiv vas.“ On im je rekao: „Zadržite se tu, dok se ja ne vratim do Ebu Abdullaha i obavijestim ga o vašem zahtjevu.“ pa se vratio da obavijesti brata, a njegovi saborci su ostali razgovarati s neprijateljskom vojskom, savjetujući ih i odvraćajući od ratovanja protiv Husejna.

Kada je Abbas obavjestio Imama o njihovim namjerama, on je rekao:

ارْجِعْ إِلَيْهِمْ، فَإِنِ‏ اسْتَطَعْتَ‏ أَنْ‏ تُؤَخِّرَهُمْ إِلَى الْغُدْوَةِ وَ تَدْفَعَهُمْ‏ عَنَّا الْعَشِيَّةَ، لَعَلَّنَا نُصَلِّي لِرَبِّنَا اللَّيْلَةَ وَ نَدْعُوهُ وَ نَسْتَغْفِرُهُ، فَهُوَ يَعْلَمُ أَنِّي قَدْ أُحِبُّ الصَّلَاةَ لَهُ وَ تِلَاوَةَ كِتَابِهِ وَ الدُّعَاءَ وَ الِاسْتِغْفَارَ.

„Vrati se do njih pa, ako uspiješ, odgodi to do sutra i udalji ih večeras od nas kako bismo ovu noć mogli provesti u namaza, molitvi i traženja oprosta od Gospodara. Allah zna da sam Mu se uvijek volio klanjati, učiti Njegovu knjigu, puno Ga moliti i tražiti oprosta od Njega.“

Abbas je prenio Imamov zahtjev. Omer ibn Sa'd je šutio, pa mu je rekao Amr ibn Hadždžadž ez-Zubejdi: „Subhanallah, tako mi Allaha, da su oni Turci ili Dejlemi i da traže od nas tako nešto, mi bismo im dali, pa kako nećemo njima, a oni su Muhammedova porodica?“ I Kajs ibn Aš'as je rekao: „Prihvati to, doista, ujutro će on ratovati protiv tebe“ pa su prihvatili zahtjev.

Kada je nastupila noć, Imam je okupio svoje prijatelja. Imam Ali ibn Husejn Zejnul-abidin je pričao:

فَدَنَوْتُ‏ مِنْهُ‏ لِأَسْمَعَ‏ مَا يَقُولُ لَهُمْ، وَ أَنَا إِذْ ذَاكَ مَرِيضٌ، فَسَمِعْتُ أَبِي يَقُولُ لِأَصْحَابِهِ: أُثْنِي عَلَى اللَّهِ أَحْسَنَ الثَّنَاءِ وَ أَحْمَدُهُ عَلَى السَّرَّاءِ وَ الضَّرَّاءِ، اللَّهُمَّ، إِنِّي أَحْمَدُكَ عَلَى أَنْ أَكْرَمْتَنَا بِالنُّبُوَّةِ وَ عَلَّمْتَنَا الْقُرْآنَ وَ فَقَّهْتَنَا فِي الدِّينِ وَ جَعَلْتَ لَنَا أَسْمَاعاً وَ أَبْصَاراً وَ أَفْئِدَةً، فَاجْعَلْنَا مِنَ الشَّاكِرِينَ. أَمَّا بَعْدُ، فَإِنِّي لَا أَعْلَمُ أَصْحَاباً أَوْفَى وَ لَا خَيْراً مِنْ أَصْحَابِي وَ لَا أَهْلَ بَيْتٍ أَبَرَّ وَ لَا أَوْصَلَ مِنْ أَهْلِ بَيْتِي، فَجَزَاكُمُ اللَّهُ عَنِّي خَيْراً، أَلَا، وَ إِنِّي لَأَظُنُّ أَنَّهُ آخِرُ يَوْمٍ لَنَا مِنْ هَؤُلَاءِ، أَلَا، وَ إِنِّي قَدْ أَذِنْتُ لَكُمْ، فَانْطَلِقُوا جَمِيعاً فِي حِلٍّ لَيْسَ عَلَيْكُمْ مِنِّي ذِمَامٌ، هَذَا اللَّيْلُ قَدْ غَشِيَكُمْ، فَاتَّخِذُوهُ جَمَلًا. وَ لْيَأْخُذْ كُلُّ رَجُلٍ مِنْكُمْ بِيَدِ رَجُلٍ مِنْ أَهْلِ بَيتِي وَ تَفَرَّقُوا فِي سَوَادِ هَذَا اللَّيْلِ وَ ذَرُونِي وَ هَؤُلاءِ الْقَوْمَ، فَإِنَّهُمْ لا يَطْلُبُونَ غَيرِي.

„Ja sam prišao ocu da čujem šta govori, a tada sam bio bolestan, pa sam čuo: ,Iskazujem Allahu najljepše pohvale i zahvaljujem Mu se na sreći nesreće. Bože, hvala Tebi što si nas počastio vjerovjesništvom, podučio nas Kur'anu, dao nam spoznaju o vjeri i podario nam uši, oči i srce, pa učini nas zahvalnim.

A zatim, uistinu, ja ne poznajem prijatelje vjernije i bolje od mojih prijatelja, niti porodicu dobrostiviju i vjerniju od moje porodice. Da vam Bog s moje strane podari najbolje nagrade. Znajte da je ovo posljedni naš dan s ovim narodom i ja sam vam dopustio odlazak pa krenite svi, slobodni ste i ne tereti vas nikakav zavjet meni. Sada vas je noć prekrila svojom tminom, okoristite se tom prilikom. Svaki od vas neka povede po jednog člana moje porodice i neka ga izvede odavde. Razbježite se po tmini noći i ostavite mene s ovim narodom, jer ovi ljudi samo mene traže.‘ Njegova braća, sinovi, sinovi brata i sinovi Abdullaha ibn Džafera su se usprotivili: ,Zašto to da uradimo? Da bismo ostali živi poslije tebe? Ne dao Bog takav dan da mi budemo živi bez tebe.‘ Njegov brat Abbas je počeo s ovim riječima i slijedili su ga i ostali koji su govorili slično.

Potom je Imam pogledao sinove svog amidže Akila i rekao:

حَسْبُكُمْ‏ مِنَ‏ الْقَتْلِ‏ بِمُسْلِمٍ، فَاذْهَبُوا أَنْتُمْ، فَقَدْ أَذِنْتُ لَكُمْ.

,Muslimovo ubistvo je od vas dovoljno i ja vam dopuštam da idete.‘ Oni su ga onda upitali: ,Šta ćemo reći ako nas upitaju zašto smo odustali od pomaganja svom vođi i predvodniku i sinovima našeg amidže, koji je bio najbolji amidža, i zašto nismo bacili ni jednu strijelu, nismo gađali kopljem niti udarili sabljom? Ne, tako nam Boga, nikad nećemo nešto tako uraditi. Žrtvovat ćemo naše bogatstvo, život i djecu na tvom putu i do zadnjeg trena bit ćemo uz tebe.‘

Muslim ibn 'Avsadže, jedan od Imamovih prijatelja, je rekao: ,Kako da te ostavimo, a neprijatelji su te opkolili? Kakav ćemo izgovor u tom slučaju imati kod Boga? Tako mi Boga, ja se neću odvojiti od tebe sve dok svojim kopljima ne rascijepim grudi tvojih neprijatelja i želim da ratujem s njima dok je sablja u mojim rukama. Ako ne budem imao nikakvog oružja, kamenjem i grumenjem zemlje ići ću rat s njima dok ne predam dušu Stvoritelju duše.‘

Se'id ibn Abdullah el-Hanefi je rekao: ,Tako mi Boga, o, sine Allahovog Poslanika, mi nećemo odustati od pomaganja tebi dok ne dokažemo da smo ispoštovali Poslanikovo pravo u vezi s tobom. Tako mi Boga, kada bih znao da ću sedamdeset puta biti ubijen i da će mi tijelo sedamdeset puta biti spaljeno, u prah pretvoreno i ponovo oživljeno, opet ne bih odustao od pomaganja tebi. Ja znam da smrt nije više od jedanput, a nakon toga su beskrajne blagodati Božije.‘

Zuhejr ibn el-Kajn mu je odvratio: ,O, sine Božijeg Poslanika, tako mi Boga, volio bih da podržavajući tebe hiljadu puta budem ubijen i ponovo oživljen i ponovo ubijen i opet bih imao želju da se mojom pogibijom spasiš ti, ili jedan od mladića od tvoje braće, djeca ili porodica.‘

Još neki od Imamovih prijatelja su govorili, ali svi su bili složni u jednom: ,Dat ćemo život za tebe. Branit ćemo te rukama i licima i tek kad budemo ubijeni, tek tada smo odradili svoju zadaću i ispunili svoj dug.‘“

Imam Husejn, a.s., je naredio svojim prijateljima da u potpunosti primaknu šatore jedan uz drugi i da zatvore sve prolaze kroz njih tako da se s neprijateljima suoče samo s jedne strane, a da šatori budu na desnoj i na lijevoj strani i iza njihovih leđa. Potom su cijelu noć proveli u namazu, dovi, istigfaru i poniznosti pred Svevišnjim Bogom. Zvuk koji se dizao iz šatora, poput zvuka koji se diže iz košnica pčela, milovao je uši. Neki su bili na kijamu, neki na sjedenju, neki na ruku'u. Jedna skupina je bila na sedždi. Te noći su iz neprijateljskih redova trideset i dva vojnika prešla na Imamovu stranu.

Neki od Imamovih ashaba su pričali: „Grupa konjanika iz Ibn Sa'dove vojske u izviđanju je prolazila pored nas, a Husejn, a.s., je učio časni ajet:

وَلَا يَحْسَبَنَّ الَّذِينَ كَفَرُوا أَنَّمَا نُمْلِي لَهُمْ خَيْرٌ لِّأَنفُسِهِمْ ۚ إِنَّمَا نُمْلِي لَهُمْ لِيَزْدَادُوا إِثْمًا ۚ وَلَهُمْ عَذَابٌ مُّهِينٌ مَّا كَانَ اللَّهُ لِيَذَرَ الْمُؤْمِنِينَ عَلَىٰ مَا أَنتُمْ عَلَيْهِ حَتَّىٰ يَمِيزَ الْخَبِيثَ مِنَ الطَّيِّبِ

Neka nikako ne misle nevjernici da je dobro za njih to što im dajemo dug život. Mi im ga dajemo samo za to da što više ogrezu u grijehu; njih čeka sramna patnja. Allah neće vjernike s licemjerima ostaviti, već će loše od dobrih odvojiti. (Ali Imran, 178 i 179) To je čuo jedan od njih, koji se zvao Abdullah ibn Semir, i rekao: ,Mi smo, tako mi Gospodara Kabe, dobri koje je Allah odvojio od vas‘, a Burejr ibn Hudejr mu je uzvratio: ,O, razvratniče, je li tebe Allah učinio dobrim?‘ Ovaj je upitao: ,Ko si ti teško tebi!?‘ i Burejr se predstavio pa su razmjenili uvrjedljive riječi.

U zoru je imam Husejn spustio glavu i nakratko zaspao, potom se probudio i rekao:

رَأَيْتُ، كَأَنَّ كِلَاباً قَدْ شَدَّتْ عَلَيَّ لِتَنْهَشَنِي وَ فِيهَا كَلْبٌ أَبْقَعُ، رَأَيْتُهُ أَشَدَّهَا عَلَيَّ، وَ أَظُنُّ أَنَّ الَّذِي يَتَوَلَّى‏ قَتْلِي‏ رَجُلٌ أَبْرَصُ.

,Sanjao sam kako čopor pasa pokušava da me razdere, a među njima je jedan šareni pas bio najžešći protiv mene. Mislim da će onaj koji će me ubiti biti gubav.‘“

Dan Ašure

Prošla je noć i osvanuo je taj strašni dan – dan Ašure, krvi, džihada i šehadeta. S njim su se pojavili i vrhovi kopalja, šiljci i jezici mržnje, svi pruženi da prodru u Husejnovo tijelo i unište one koji pozivaju na Istinu i borce za poslanicu i pricipe.

Imam Husejn je stameno poput neosvojive planine gledao dolazeću vojsku. Duša mu je bila smirena, svijet laži postao je u njegovim očima neznatan, a vojska neistine beznačajna i podigao je ruke skrušeno moleći Allaha:

اللَّهُمَّ، أَنْتَ‏ ثِقَتِي‏ فِي‏ كُلِ‏ كَرْبٍ،‏ وَ رَجَائِي فِي كُلِّ شِدَّةٍ، وَ أَنْتَ لِي فِي كُلِّ أَمْرٍ نَزَلَ بِي ثِقَةٌ وَ عُدَّةٌ، كَمْ مِنْ هَمٍّ يَضْعُفُ فِيهِ الْفُؤَادُ وَ تَقِلُّ فِيهِ الْحِيلَةُ وَ يَخْذُلُ فِيهِ الصَّدِيقُ وَ يَشْمَتُ فِيهِ الْعَدُوُّ، أَنْزَلْتُهُ بِكَ وَ شَكَوْتُهُ إِلَيْكَ، رَغْبَةً مِنِّي إِلَيْكَ عَمَّنْ سِوَاكَ، فَفَرَّجْتَهُ وَ كَشَفْتَهُ، فَأَنْتَ وَلِيُّ كُلِّ نِعْمَةٍ وَ صَاحِبُ كُلِّ حَسَنَةٍ وَ مُنْتَهَى كُلِّ رَغْبَةٍ.

„Gospodaru! Ti si mi oslonac u svakoj nedaći i Tebi se nadam u svakoj teškoći. U svemu što mi se desilo, Ti si bio moj oslonac i uzdanica. Koliko je samo tuga koje slamaju srce i čine da stvari izgledaju nerješive, prijatelje potiču da uskrate pomoć, a neprijatelje da budu zluradi i ja sam ih sve donosio Tebi i jadao se pred Tvojim predvorjem, jer ni prema kome osim prema Tebi nemam želju. Ti si mi ih riješio i otklonio. Ti posjeduješ svaku blagodat, Vlasnik si svega dobrog i kruna si svake želje.“

Imamov govor pred kufskom vojskom

Vojska Omera ibn Sa'da je počela stezati obruč oko imama Husejna. Vidjevši njihovu mnogobrojnost i namjeru da se bore protiv njega ako se ne preda Jezidu ibn Muaviji, Imam je stavio turban Allahovog Poslanika na glavu, uzjahao na devu, uzeo Poslanikovo oružje, približio im se dovoljno da ga mogu čuti i počeo govoriti:

يَا أَهْلَ الْعِرَاقِ، - وَ جُلُّهُمْ يَسْمَعُونَ – فَقَالَ: أَيُّهَا النَّاسُ، اسْمَعُوا قَوْلِي‏ وَ لَا تَعْجَلُوا حَتَّى أَعِظَكُمْ بِمَا يَحِقُّ لَكُمْ عَلَيَّ وَ حَتَّى أُعْذِرَ إِلَيْكُمْ، فَإِنْ أَعْطَيْتُمُونِي النَّصَفَ، كُنْتُمْ بِذَلِكَ أَسْعَدَ وَ إِنْ لَمْ تُعْطُونِي النَّصَفَ مِنْ أَنْفُسِكُمْ، فَأَجْمِعُوا رَأْيَكُمْ، ﴿ ثُمَّ لَا يَكُنْ أَمْرُكُمْ عَلَيْكُمْ غُمَّةً ثُمَّ اقْضُوا إِلَيَّ وَلَا تُنظِرُونِ﴾‏، ﴿ إِنَّ وَلِيِّيَ اللَّهُ الَّذِي نَزَّلَ الْكِتَابَ ۖ وَهُوَ يَتَوَلَّى الصَّالِحِينَ﴾- ثُمَّ حَمِدَ اللَّهَ وَ أَثْنَى عَلَيْهِ وَ ذَكَرَ اللَّهَ بِمَا هُوَ أَهْلُهُ وَ صَلَّى عَلَى النَّبِيِّ، صَلَّى اللّهُ عَلَيهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ، وَ عَلَى مَلَائِكَةِ اللَّهِ وَ أَنْبِيَائِهِ فَلَمْ يُسْمَعْ مُتَكَلِّمٌ قَطُّ قَبْلَهُ وَ لَا بَعْدَهُ أَبْلَغُ فِي مَنْطِقٍ مِنْهُ، ثُمَّ قَالَ: أَمَّا بَعْدُ، فَانْسُبُونِي، فَانْظُرُوا مَنْ أَنَا، ثُمَّ ارْجِعُوا إِلَى أَنْفُسِكُمْ وَ عَاتِبُوهَا، فَانْظُرُوا، هَلْ يَصْلُحُ لَكُمْ قَتْلِي وَ انْتِهَاكُ حُرْمَتِي؟ أَ لَسْتُ ابْنَ بِنْتِ نَبِيِّكُمْ وَ ابْنَ وَصِيِّهِ وَ ابْنِ عَمِّهِ وَ أَوَّلِ الْمُؤْمِنِينَ الْمُصَدِّقِ لِرَسُولِ اللَّهِ بِمَا جَاءَ بِهِ مِنْ عِنْدِ رَبِّهِ؟ أَ وَ لَيْسَ حَمْزَةُ سَيِّدُ الشُّهَدَاءِ عَمِّي؟ أَ وَ لَيْسَ جَعْفَرٌ الطَّيَّارُ فِي الْجَنَّةِ بِجِنَاحَيْنِ عَمِّي؟ أَ وَ لَمْ يَبْلُغْكُمْ مَا قَالَ رَسُولُ اللَّهِ لِي وَ لِأَخِي، هَذَانِ سَيِّدَا شَبَابِ أَهْلِ الْجَنَّةِ؟ فَإِنْ صَدَّقْتُمُونِي بِمَا أَقُولُ، وَ هُوَ الْحَقُّ، وَ اللَّهِ، مَا تَعَمَّدْتُ كَذِباً مُنْذُ عَلِمْتُ أَنَّ اللَّهَ يَمْقُتُ عَلَيْهِ أَهْلَهُ، وَ إِنْ كَذَّبْتُمُونِي، فَإِنَّ فِيكُمْ مَنْ لَوْ سَأَلْتُمُوهُ عَنْ ذَلِكَ أَخْبَرَكُمْ، سَلُوا جَابِرَ بْنَ عَبْدِ اللَّهِ الْأَنْصَارِيَّ وَ أَبَا سَعِيدٍ الْخُدْرِيَّ وَ سَهْلَ بْنَ سَعْدٍ السَّاعِدِيَّ وَ زَيْدَ بْنَ أَرْقَمَ وَ أَنَسَ بْنَ مَالِكٍ، يُخْبِرُوكُمْ أَنَّهُمْ سَمِعُوا هَذِهِ الْمَقَالَةَ مِنْ رَسُولِ اللَّهِ، صَلَّى اللّهُ عَلَيهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ، لِي‏ وَ لِأَخِي، أَ مَا فِي هَذَا حَاجِزٌ لَكُمْ عَنْ سَفْكِ دَمِي؟...ثُمَّ قَالَ لَهُمُ الْحُسَيْنُ: فَإِنْ كُنْتُمْ فِي شَكٍّ مِنْ هَذَا، أَ فَتَشُكُّونَ أَنِّي ابْنُ بِنْتِ نَبِيِّكُمْ؟ فَوَ اللَّهِ، مَا بَيْنَ الْمَشْرِقِ وَ الْمَغْرِبِ ابْنُ بِنْتِ نَبِيٍّ غَيْرِي فِيكُمْ وَ لَا فِي غَيْرِكُمْ، وَيْحَكُمْ، أَ تَطْلُبُونِّي بِقَتِيلٍ مِنْكُمْ قَتَلْتُهُ؟ أَوْ مَالٍ لَكُمُ اسْتَهْلَكْتُهُ؟ أَوْ بِقِصَاصِ جِرَاحَةٍ؟ - فَأَخَذُوا لَا يُكَلِّمُونَهُ – فَنَادَى: يَا شَبَثَ بْنَ رِبْعِيٍّ، يَا حَجَّارَ بْنَ أَبْجَرَ، يَا قَيْسَ بْنَ الْأَشْعَثِ، يَا يَزِيدَ بْنَ الْحَارِثِ، أَ لَمْ تَكْتُبُوا إِلَيَّ أَنْ قَدْ أَيْنَعَتِ الثِّمَارُ وَ اخْضَرَّ الْجَنَابُ وَ إِنَّمَا تَقْدَمُ عَلَى جُنْدٍ لَكَ مُجَنَّدٍ؟ فَقَالَ لَهُ قَيْسُ بْنُ الْأَشْعَثِ: مَا نَدْرِي مَا تَقُولُ وَ لَكِنِ انْزِلْ عَلَى حُكْمِ بَنِي عَمِّكَ. فَقَالَ لَهُ الْحُسَيْنُ: لَا وَ اللَّهِ، لَا أُعْطِيكُمْ بِيَدِي إِعْطَاءَ الذَّلِيلِ وَ لَا أَفِرُّ فِرَارَ الْعَبِيدِ. ثُمَّ نَادَى: يَا عِبَادَ اللَّهِ، ﴿وَإِنِّي عُذْتُ بِرَبِّي وَرَبِّكُمْ أَن تَرْجُمُونِ﴾‏ أَعُوذُ ﴿بِرَبِّي وَرَبِّكُم مِّن كُلِّ مُتَكَبِّرٍ لَّا يُؤْمِنُ بِيَوْمِ الْحِسَابِ﴾.

„O, Iračani (a većina ga je čula), o, ljudi, poslušajte moje riječi i ne žurite za svojim poslom, kako bih vam uputio savjet zbog prava koje imate nada mnom“, i objasnio je razlog svog dolaska. „Pa ako prihvatite moje obrazloženje, budete smatrali moje riječi ispravnim i budete se pošteno odnosili prema meni, stići ćete do sreće i nećete imati nikakvog razloga da mi se suprotstavljate. Ali ako ne prihvatite moje obrazloženje i ne budete se pošteno odnosili prema meni – onda se zajedno s božanstvima svojim odlučite i to ne krijte, zatim to nada mnom izvršite i ne odgađajte. (Junus, 71) Zaista, moj zaštitnik je Allah, Koji Knjigu objavljuje i On se o dobrima brine.“ (El-A'raf, 196)

Potom se zahvalio Bogu i proučio zikr dostojan Njegovog veličanja, poslao salavat na Njegovog Poslanika, meleke i ostale poslanike. Ni prije niti poslije nije se čuo nijedan govornik riječitiji od njega. Onda je nastavio: „Pogledajte moj rod i vidite ko sam ja. Potom pogledajte sebe i korite sami sebe. Pogledajte je li vam dopušteno ubiti me i pogaziti moju svetost? Zar ja nisam sin kćerke vašeg Poslanika? Zar ja nisam sin Poslanikovog oporučitelja i sin Poslanikovog amidžića, prvog čovjeka koji je povjerovao u Boga i prvog ko je potvrdio istinitost Poslanika Njegova? Zar Hamza, prvak šehida, nije amidža moga oca? Zar Džafer Tajjar nije moj amidža? Zar do vas nisu došle riječi Poslanika vezane za mene i moga brata: ,Njih dvojica su predvodnici mladića Dženneta‘? Ako ove moje riječi smatrate ispravnim kao što jesu, a kunem se Bogom da otkad sam saznao da se Bog srdi na lažljivce ja nikada nisam izrekao nijednu laž, ako moje riječi smatrate neispravnim, među vama se nalaze osobe koje možete pitati, izvijestit će vas. Pitajte Džabira ibn Abdullaha el-Ensarija, Ebu Sa'ida Hudrija, Sahla ibn Sa'da es-Sa'idija, Zejda ibn Erkama ili Enesa ibn Malika. Reći će vam da su od Poslanika čuli ove riječi o meni i mom bratu. Zar vas ova činjenica ne sprječava da prolijete moju krv? Ako sumnjate u ovaj hadis, zar sumnjate u to da sam ja sin kćerke vašeg Poslanika? Tako mi Boga, ni na istoku ni na zapadu, ni među vama ni među drugima, niko osim mene nije sin kćerke vašeg Poslanika. Samo sam ja unuk Poslanikov. Recite mi jesam li ubio nekoga od vas da biste od mene tražili njegovu krv? Jesam li uništio vaš imetak? Jesam li nekoga ranio pa trebate izvršiti odmazdu nada mnom?“

Niko iz neprijateljske vojske nije odgovorio na to. Imam je zatim gromoglasno uzviknuo: „O, Šebes ibn Rib'ij, o Hadždžar ibn Ebdžer, o Kajs ibn Eš'es, o, Jezide ibn el-Herse, zar mi vi niste napisali: ,Naše voće je sazrelo, vrtovi ozelenjeli i iščekujemo tvoj dolazak. Vojska je spremna da se pokori tvojoj naredbi‘?“ Kajs ibn Eš'es mu se obratio: „Ne razumijemo šta pričaš, ali pristani uz vlast jednog iz vaše familije.“ Imam mu je odgovorio: „Ne, tako mi Boga, neću mu pružiti ruku poniženja i neću pobjeći kao što robovi bježe.“ Potom je rekao: „I ja se obraćam i svome i vašem Gospodaru da me ne kamenujete (Ed-Duhan, 20), molim Gospodara svoga i Gospodara vašega da me zaštiti od svakog oholog koji ne vjeruje u Dan u kome će se račun polagati!’ (El-Mu'min, 27)

Ljudi su insistirali na borbi protiv njega i oduljivali svoju zabludu pa su odgovorili slično onome što su stanovnici Medjena odgovorili svom poslaniku, kako to Uzvišeni Allah u svojoj časnoj Knjizi prenosi:

مَا نَفْقَهُ كَثِيرًا مِّمَّا تَقُولُ وَإِنَّا لَنَرَاكَ فِينَا ضَعِيفًا

„Mi ne razumijemo mnogo toga što ti govoriš, a vidimo da si ti među nama jadan.“ (Hud, 91)

Hurr između Dženneta i Džehennema

Ipak su riječi imama Husejna nekoga dirnule: bio je to Hurr ibn Jezid er-Rijahi, koji se pokajao za ono što je prethodno uradio imamu Husejnu i počeo se sa svojim konjem približavati strani imama Husejna, ali i vraćati se, uznemiren i dvoumeći se. Kada su ga upitali za razlog takvog stanja, odgovorio je: „Tako mi Allaha, jasno mi je da biram između Dženneta i Džehennema, dunjaluka i ahireta, a pametan neće izabrati ništa drugo osim ahireta i Dženneta.“ Potom je potjerao konja i pridružio se Husejnu pa stao na ulaz njegovog šatora. Imam je izašao, a Hurr se spustio i počeo mu ljubiti ruke i tražiti od njega oprost i velikodušnost. Imam Husejn mu je rekao: „Svevišnji Allah će primiti tvoje pokajanje. On je Onaj Koji prima pokajanja i milostiv je.“, a Hurr mu je uzvratio: „Tako mi Allaha, ja za sebe ne vidim nikakvo pokajanje osim ratovanja pred tobom sve dok ne budem ubijen na tvom putu.“

Hurr je potom održao govor Kufljanima i savjetovao ih podsjećajući ih na njihov stav prema imamu Husejnu i njihove pozive. Poticao ih je na napuštanje borbe protiv njega pa otišao u boj. Ljudi su prvo bježali pred njim, a onda su ga u velikom broju počeli napadati, sve dok nije postao šehid.

Briga imama Alija za Hasana i Husejna

Imam Husejn se borio u Bici na Sifinu kao i u Bici na devi, iako je, kako je preneseno u nekim predajama, Zapovjednik vjernih sprječavao Hasana i Husejna da izađu na bojno polje iz straha da se ne prekine rod Allahovog Poslanika, što se vidi iz njegovih riječi:

امْلِكُوا عَنِّي‏ هَذَا الْغُلَامَ لَا يَهُدَّنِي، فَإِنِّي أَنْفَسُ بِهَذَيْنِ يَعْنِي الْحَسَنَ وَ الْحُسَيْنَ، عَلَيهِما السَّلامُ، عَلَى الْمَوْتِ لِئَلَّا يَنْقَطِعَ بِهِمَا نَسْلُ رَسُولِ اللَّهِ، صَلَّى الله عَلَيهِ وَ آلِه وَ سَلَّمَ.

„Zadržite mi ovog mladića da me ne slomi, jer ja ne dam da ova dva mladića budu ubijeni da se ne bi prekinuo rod Allahovog Poslanika.“U drugim predajama stoji da je Zapovjednik vjernih više puta slao svog sina Muhammeda ibn Hanefiju na bojna polja, a to nije dozvoljavao Hasanu i Husejnu. Upitali su Muhammeda zbog čega je tako postupao pa je odgovorio: „Njih dvojica su njegove oči, a ja sam njegova desna ruka, pa on svoje oči štiti svojom desnom rukom.“Ovaj odgovor pokazuje kakvo mjesto su imali Hasan i Husejn kod imama Alija.

Po predajama, imam Husejn je ostao uz oca i nakon Sifina, u svim događajima, kao što su pitanja presude i sukoba Nahrevana. Jasno je da su događaji koje je imam Husejn proživljavao uz svog oca bili tragični i veoma gorki, a tragedija je dostigla svoj vrhunac onda kada su haridžije osmislili zavjeru ubistva najuzvišenijeg primjera savršenog čovjeka nakon Allahovog Poslanika – kada je zločinac Abdurrahman ibn Muldžem el-Muradi, jedan od haridžija, udario sabljom po glavi svog imama, Zapovjednika vjernih, prilikom obavljanja ibadeta u mihrabu.

Oporuke Zapovjednika vjernih imamu Husejnu

Oporuke Zapovjednika vjernih svom sinu Husejnu pokazuju veličinu njegove pažnje i ljubavi prema njemu. U Nehdžu-l-belagi je preneseno da je Zapovjednik vjernih, kada ga je Ibn Muldžem ranio, oporučio Hasanu i Husejnu:

أُوصِيكُمَا بِتَقْوَى اللَّهِ وَ أَنْ‏ لَا تَبْغِيَا الدُّنْيَا وَ إِنْ بَغَتْكُمَا وَ لَا تَأْسَفَا عَلَى شَيْ‏ءٍ مِنْهَا زُوِيَ عَنْكُمَا وَ قُولَا بِالْحَقِّ وَ اعْمَلَا لِلْآخِرَةِ وَ كُونَا لِلظَّالِمِ خَصْماً وَ لِلْمَظْلُومِ عَوْناً أُوصِيكُمَا وَ جَمِيعَ وُلْدِي وَ أَهْلِي وَ مَنْ بَلَغَهُ كِتَابِي بِتَقْوَى اللَّهِ وَ نَظْمِ أَمْرِكُمْ وَ صَلَاحِ ذَاتِ بَيْنِكُمْ فَإِنِّي سَمِعْتُ جَدَّكُمَا ص يَقُولُ صَلَاحُ ذَاتِ الْبَيْنِ أَفْضَلُ مِنْ عَامَّةِ الصَّلَاةِ وَ الصِّيَامِ اللَّهَ اللَّهَ فِي الْأَيْتَامِ فَلَا تُغِبُّوا أَفْوَاهَهُمْ وَ لَا يَضِيعُوا بِحَضْرَتِكُمْ وَ اللَّهَ اللَّهَ فِي جِيرَانِكُمْ فَإِنَّهُ وَصِيَّةُ نَبِيِّكُمْ مَا زَالَ يُوصِي بِهِمْ حَتَّى ظَنَنَّا أَنَّهُ سَيُوَرِّثُهُمْ وَ اللَّهَ اللَّهَ فِي الْقُرْآنِ لَا يَسْبِقُكُمْ بِالْعَمَلِ بِهِ غَيْرُكُمْ وَ اللَّهَ اللَّهَ فِي الصَّلَاةِ فَإِنَّهَا عَمُودُ دِينِكُمْ وَ اللَّهَ اللَّهَ فِي بَيْتِ رَبِّكُمْ لَا تُخْلُوهُ مَا بَقِيتُمْ فَإِنَّهُ إِنْ تُرِكَ لَمْ تُنَاظَرُوا وَ اللَّهَ اللَّهَ فِي الْجِهَادِ بِأَمْوَالِكُمْ وَ أَنْفُسِكُمْ وَ أَلْسِنَتِكُمْ فِي سَبِيلِ اللَّهِ وَ عَلَيْكُمْ بِالتَّوَاصُلِ وَ التَّبَاذُلِ وَ إِيَّاكُمْ وَ التَّدَابُرَ وَ التَّقَاطُعَ لَا تَتْرُكُوا الْأَمْرَ بِالْمَعْرُوفِ وَ النَّهْيَ عَنِ الْمُنْكَرِ فَيُوَلَّى عَلَيْكُمْ أَشْرَارُكُمْ ثُمَّ تَدْعُونَ فَلَا يُسْتَجَابُ لَكُمْ ثُمَّ قَالَ يَا بَنِي عَبْدِ الْمُطَّلِبِ لَا أُلْفِيَنَّكُمْ تَخُوضُونَ دِمَاءَ الْمُسْلِمِينَ خَوْضاً تَقُولُونَ قُتِلَ أَمِيرُ الْمُؤْمِنِينَ أَلَا لَا يُقْتَلَنَ‏ بِي إِلَّا قَاتِلِي انْظُرُوا إِذَا أَنَا مِتُّ مِنْ ضَرْبَتِهِ هَذِهِ‏ فَاضْرِبُوهُ ضَرْبَةً بِضَرْبَةٍ وَ لَا يُمَثَّلْ بِالرَّجُلِ فَإِنِّي سَمِعْتُ رَسُولَ اللَّهِ ص يَقُولُ إِيَّاكُمْ وَ الْمُثْلَةَ وَ لَوْ بِالْكَلْبِ الْعَقُور.

„Oporučujem vam da budete svjesni Boga i da ne čeznete za svijetom ovim, makar on tražio vas. Ne žalite ni za čim od njega što vam je uskraćeno. Govorite istinu i radite za nagradu. Budite protivnici tlačitelju, a pomagači potlačenom.

Oporučujem vama i svoj djeci mojoj i članovima porodice moje i svakome do koga dospije ova pisana oporuka moja da budete svjesni Boga, da valjano uređujete poslove svoje i otklanjate nesuglasice između sebe, jer čuo sam djeda vašeg – mir i blagoslovi Božiji neka su s njim i njegovim! – kako kaže: ‚Popravljanje odnosa međusobnih bolje je od namaza neobaveznog i posta neobaveznog.‘

Bojte se Boga i, opet, bojte se Boga u pogledu siročadi! Ne dopustite da gladuju i neka ne budu upropašteni dok je vas.

Bojte se Boga i, opet, bojte se Boga u pogledu susjeda vaših, jer su oni oporuka Vjerovjesnika! Toliko je oporučivao ophođenje lijepo s njima da smo pomišljali da će učiniti da jedan drugoga nasljeđuju.

Bojte se Boga i, opet, bojte se Boga u pogledu Kur'ana! Neka vas niko drugi ne pretekne u postupanju po njemu. Bojte se Boga i, opet, bojte se Boga u pogledu namaza, jer je on stup vjere vaše!

Bojte se Boga i, opet, bojte se Boga u pogledu Kuće Gospodara vašeg! Ne napuštajte je dok ste živi, jer ako ona bude napuštena, ni vi nećete biti oni na koje se ugleda.

Bojte se Boga i, opet, bojte se Boga u pogledu džihada imecima vašim, životima i riječima na putu Božijem!

Ustrajte u prijateljstvu međusobnom i žrtvovanju jednih za druge. I čuvajte se svađa i napuštanja međusobnog. Ne odustajte od pozivanja na dobro i odvraćanja od zla, pa da zli među vama upravljaju nad vama, kada ćete moliti, ali vam to neće prihvaćeno biti.“

Potom je rekao: „Abdulmuttalibovi sinovi, doista vas ne želim vidjeti kako grubo gazite u krvi muslimana vičući: ‚Ubijen je Zapovjednik vjernih!‘ Pripazite dobro! Ne ubijte nipošto za me ikog osim ubojice moga!

Pričekajte! Ako umrem od ovoga udarca njegova, onda ga udarite. Udarac za udarac. I ne unakazite čovjeka, jer sam doista čuo Poslanika Božijeg – mir i blagoslovi Božiji neka su s njim i njegovim! – kako kaže: ‚Čuvajte se nakaženja, makar se radilo o psu bijesnom!‘“

Prenesena je još jedna sveobuhvatna i vrijedna oporuka, posvećena imamu Husejnu. Zabilježio ju je Ibn Šu'be u Tuhefu-l-Ukul, a mi ćemo je navesti zbog njene važnosti jer sadržava jasne mudrosti i vječne moralne savjete:

يَا بُنَيَّ أُوصِيكَ بِتَقْوَى اللَّهِ فِي الْغِنَى وَ الْفَقْرِ- وَ كَلِمَةِ الْحَقِّ فِي الرِّضَا وَ الْغَضَبِ- وَ الْقَصْدِ فِي الْغِنَى وَ الْفَقْرِ- وَ بِالْعَدْلِ عَلَى الصَّدِيقِ وَ الْعَدُوِّ- وَ بِالْعَمَلِ فِي النَّشَاطِ وَ الْكَسَلِ- وَ الرِّضَا عَنِ اللَّهِ فِي الشِّدَّةِ وَ الرَّخَاءِ- أَيْ بُنَيَّ مَا شَرٌّ بَعْدَهُ الْجَنَّةُ بِشَرٍّ- وَ لَا خَيْرٌ بَعْدَهُ النَّارُ بِخَيْرٍ- وَ كُلُّ نَعِيمٍ دُونَ الْجَنَّةِ مَحْقُورٌ- وَ كُلُّ بَلَاءٍ دُونَ النَّارِ عَافِيَةٌ- وَ اعْلَمْ أَيْ بُنَيَّ أَنَّهُ مَنْ أَبْصَرَ عَيْبَ نَفْسِهِ شُغِلَ عَنْ‏ عَيْبِ‏ غَيْرِهِ‏- وَ مَنْ تَعَرَّى مِنْ لِبَاسِ التَّقْوَى لَمْ يُسْتَتَرْ بِشَيْ‏ءٍ مِنَ اللِّبَاسِ- وَ مَنْ رَضِيَ بِقَسْمِ اللَّهِ لَمْ يَحْزَنْ عَلَى مَا فَاتَهُ وَ مَنْ سَلَّ سَيْفَ الْبَغْيِ قُتِلَ بِهِ- وَ مَنْ حَفَرَ بِئْراً لِأَخِيهِ وَقَعَ فِيهَا- وَ مَنْ هَتَكَ حِجَابَ غَيْرِهِ انْكَشَفَتْ عَوْرَاتُ بَيْتِهِ‏ - وَ مَنْ نَسِيَ خَطِيئَتَهُ اسْتَعْظَمَ خَطِيئَةَ غَيْرِهِ- وَ مَنْ كَابَدَ الْأُمُورَ عَطِبَ‏ وَ مَنِ اقْتَحَمَ الْغَمَرَاتِ غَرِقَ- وَ مَنْ أُعْجِبَ بِرَأْيِهِ ضَلَّ وَ مَنِ اسْتَغْنَى بِعَقْلِهِ زَلَّ- وَ مَنْ تَكَبَّرَ عَلَى النَّاسِ ذَلَّ وَ مَنْ خَالَطَ الْعُلَمَاءَ وُقِّرَ- وَ مَنْ خَالَطَ الْأَنْذَالَ حُقِّرَ - وَ مَنْ سَفِهَ عَلَى النَّاسِ شُتِمَ‏ - وَ مَنْ دَخَلَ مَدَاخِلَ السَّوْءِ اتُّهِمَ- وَ مَنْ مَزَحَ‏ اسْتُخِفَّ بِهِ- وَ مَنْ أَكْثَرَ مِنْ شَيْ‏ءٍ عُرِفَ بِهِ وَ مَنْ كَثُرَ كَلَامُهُ كَثُرَ خَطَاؤُهُ- وَ مَنْ كَثُرَ خَطَاؤُهُ‏ قَلَّ حَيَاؤُهُ وَ مَنْ قَلَّ حَيَاؤُهُ قَلَّ وَرَعُهُ- وَ مَنْ قَلَّ وَرَعُهُ مَاتَ قَلْبُهُ وَ مَنْ مَاتَ قَلْبُهُ دَخَلَ النَّارَ- أَيْ بُنَيَّ مَنْ نَظَرَ فِي عُيُوبِ النَّاسِ- وَ رَضِيَ لِنَفْسِهِ بِهَا فَذَاكَ الْأَحْمَقُ بِعَيْنِهِ- وَ مَنْ تَفَكَّرَ اعْتَبَرَ وَ مَنِ اعْتَبَرَ اعْتَزَلَ وَ مَنِ اعْتَزَلَ سَلِمَ- وَ مَنْ تَرَكَ الشَّهَوَاتِ كَانَ حُرّاً- وَ مَنْ تَرَكَ الْحَسَدَ كَانَتْ لَهُ الْمَحَبَّةُ عِنْدَ النَّاسِ- أَيْ بُنَيَّ عِزُّ الْمُؤْمِنِ غِنَاهُ عَنِ النَّاسِ- وَ الْقَنَاعَةُ مَالٌ لَا يَنْفَدُ- وَ مَنْ أَكْثَرَ ذِكْرَ الْمَوْتِ رَضِيَ مِنَ الدُّنْيَا بِالْيَسِيرِ- وَ مَنْ عَلِمَ أَنَّ كَلَامَهُ مِنْ عَمَلِهِ قَلَّ كَلَامُهُ إِلَّا فِيمَا يَنْفَعُهُ أَيْ بُنَيَّ الْعَجَبُ مِمَّنْ يَخَافُ الْعِقَابَ فَلَمْ يَكُفَّ- وَ رَجَا الثَّوَابَ فَلَمْ يَتُبْ وَ يَعْمَلْ- أَيْ بُنَيَّ الْفِكْرَةُ تُورِثُ نُوراً وَ الْغَفْلَةُ ظُلْمَةٌ- وَ الْجِدَالَةُ ضَلَالَةٌ وَ السَّعِيدُ مَنْ وُعِظَ بِغَيْرِهِ- وَ الْأَدَبُ خَيْرُ مِيرَاثٍ- وَ حُسْنُ الْخُلُقِ خَيْرُ قَرِينٍ- لَيْسَ مَعَ قَطِيعَةِ الرَّحِمِ نَمَاءٌ وَ لَا مَعَ الْفُجُورِ غِنًى- أَيْ بُنَيَّ الْعَافِيَةُ عَشَرَةُ أَجْزَاءٍ- تِسْعَةٌ مِنْهَا فِي الصَّمْتِ إِلَّا بِذِكْرِ اللَّهِ- وَ وَاحِدٌ فِي تَرْكِ مُجَالَسَةِ السُّفَهَاءِ أَيْ بُنَيَّ مَنْ تَزَيَّا بِمَعَاصِي اللَّهِ فِي الْمَجَالِسِ أَوْرَثَهُ اللَّهُ ذُلًّا- وَ مَنْ طَلَبَ الْعِلْمَ عَلِمَ يَا بُنَيَّ رَأْسُ الْعِلْمِ الرِّفْقُ وَ آفَتُهُ الْخُرْقُ‏ - وَ مِنْ كُنُوزِ الْإِيمَانِ الصَّبْرُ عَلَى الْمَصَائِبِ- وَ الْعَفَافُ زِينَةُ الْفَقْرِ وَ الشُّكْرُ زِينَةُ الْغِنَى- كَثْرَةُ الزِّيَارَةِ تُورِثُ الْمَلَالَةَ وَ الطُّمَأْنِينَةُ قَبْلَ الْخِبْرَةِ ضِدُّ الْحَزْمِ‏ - وَ إِعْجَابُ الْمَرْءِ بِنَفْسِهِ يَدُلُّ عَلَى ضَعْفِ عَقْلِهِ أَيْ بُنَيَّ كَمْ نَظْرَةٍ جَلَبَتْ حَسْرَةً- وَ كَمْ مِنْ كَلِمَةٍ سَلَبَتْ نِعْمَةً- أَيْ بُنَيَّ لَا شَرَفَ أَعْلَى مِنَ الْإِسْلَامِ- وَ لَا كَرَمَ أَعَزُّ مِنَ التَّقْوَى- وَ لَا مَعْقِلَ أَحْرَزُ مِنَ الْوَرَعِ‏ وَ لَا شَفِيعَ أَنْجَحُ مِنَ التَّوْبَةِ- وَ لَا لِبَاسَ أَجْمَلُ مِنَ الْعَافِيَةِ- وَ لَا مَالَ أَذْهَبُ بِالْفَاقَةِ مِنَ الرِّضَا بِالْقُوتِ- وَ مَنِ اقْتَصَرَ عَلَى بُلْغَةِ الْكَفَافِ تَعَجَّلَ الرَّاحَةَ وَ تَبَوَّأَ خَفْضَ الدَّعَةِ- أَيْ بُنَيَّ الْحِرْصُ مِفْتَاحُ التَّعَبِ وَ مَطِيَّةُ النَّصَبِ‏ - وَ دَاعٍ إِلَى التَّقَحُّمِ فِي الذُّنُوبِ- وَ الشَّرَهُ جَامِعٌ لِمَسَاوِي الْعُيُوبِ‏ - وَ كَفَاكَ تَأْدِيباً لِنَفْسِكَ مَا كَرِهْتَهُ مِنْ غَيْرِكَ لِأَخِيكَ عَلَيْكَ مِثْلُ الَّذِي لَكَ عَلَيْهِ- وَ مَنْ تَوَرَّطَ فِي الْأُمُورِ بِغَيْرِ نَظَرٍ فِي الْعَوَاقِبِ فَقَدْ تَعَرَّضَ لِلنَّوَائِبِ- التَّدْبِيرُ قَبْلَ الْعَمَلِ يُؤْمِنُكَ النَّدَمَ- مَنِ اسْتَقْبَلَ وُجُوهَ الْآرَاءِ عَرَفَ مَوَاقِعَ الْخَطَاءِ- الصَّبْرُ جُنَّةٌ مِنَ الْفَاقَةِ الْبُخْلُ جِلْبَابُ الْمَسْكَنَةِ- الْحِرْصُ عَلَامَةُ الْفَقْرِ- وَصُولٌ مُعْدِمٌ خَيْرٌ مِنْ جَافٍ مُكْثِرٍ - لِكُلِّ شَيْ‏ءٍ قُوتٌ وَ ابْنُ آدَمَ‏ قُوتُ الْمَوْتِ- أَيْ بُنَيَّ لَا تُؤْيِسْ مُذْنِباً- فَكَمْ مِنْ عَاكِفٍ عَلَى ذَنْبِهِ خُتِمَ لَهُ بِخَيْرٍ- وَ كَمْ مِنْ مُقْبِلٍ عَلَى عَمَلِهِ مُفْسِدٌ فِي آخِرِ عُمُرِهِ- صَائِرٌ إِلَى النَّارِ نَعُوذُ بِاللَّهِ مِنْهَا- أَيْ بُنَيَّ كَمْ مِنْ عَاصٍ نَجَا وَ كَمْ مِنْ عَامِلٍ هَوَى- وَ مَنْ تَحَرَّى الصِّدْقَ خَفَّتْ عَلَيْهِ الْمُؤَنُ‏ فِي خِلَافِ النَّفْسِ رُشْدُهَا- السَّاعَاتُ تَنْقُصُ الْأَعْمَارَ وَيْلٌ لِلْبَاغِينَ مِنْ أَحْكَمِ الْحَاكِمِينَ- وَ عَالِمِ ضَمِيرِ الْمُضْمِرِينَ- يَا بُنَيَّ بِئْسَ الزَّادُ إِلَى الْمَعَادِ الْعُدْوَانُ عَلَى الْعِبَادِ- فِي كُلِّ جُرْعَةٍ شَرَقٌ وَ فِي كُلِّ أُكْلَةٍ غَصَصٌ‏ لَنْ تُنَالَ نِعْمَةٌ إِلَّا بِفِرَاقِ أُخْرَى- مَا أَقْرَبَ الرَّاحَةَ مِنَ النَّصَبِ- وَ الْبُؤْسَ مِنَ النَّعِيمِ وَ الْمَوْتَ مِنَ الْحَيَاةِ وَ السُّقْمَ مِنَ الصِّحَّةِ فَطُوبَى لِمَنْ أَخْلَصَ لِلَّهِ عَمَلَهُ وَ عِلْمَهُ وَ حُبَّهُ وَ بُغْضَهُ- وَ أَخْذَهُ وَ تَرْكَهُ وَ كَلَامَهُ وَ صَمْتَهُ وَ فِعْلَهُ وَ قَوْلَهُ- وَ بَخْ بَخْ‏ لِعَالِمٍ عَمِلَ فَجَدَّ- وَ خَافَ الْبَيَاتَ فَأَعَدَّ وَ اسْتَعَدَّ- إِنْ سُئِلَ نَصَحَ وَ إِنْ تُرِكَ صَمَتَ- كَلَامُهُ صَوَابٌ وَ سُكُوتُهُ مِنْ غَيْرِ عِيٍّ جَوَابٌ‏ - وَ الْوَيْلُ كُلُّ الْوَيْلِ لِمَنْ بُلِيَ بِحِرْمَانٍ وَ خِذْلَانٍ وَ عِصْيَانٍ- فَاسْتَحْسَنَ لِنَفْسِهِ مَا يَكْرَهُهُ مِنْ غَيْرِهِ- وَ أَزْرَى عَلَى النَّاسِ بِمِثْلِ مَا يَأْتِي- وَ اعْلَمْ أَيْ بُنَيَّ أَنَّهُ مَنْ لَانَتْ كَلِمَتُهُ وَجَبَتْ مَحَبَّتُهُ- وَفَّقَكَ اللَّهُ لِرُشْدِهِ وَ جَعَلَكَ مِنْ أَهْلِ طَاعَتِهِ بِقُدْرَتِهِ إِنَّهُ جَوَادٌ كَرِيم‏.

„O, sinko moj, oporučujem ti bojazan od Allaha i u bogatstvu i siromaštvu, izricanje istine i u zadovoljstvu i u srdžbi, umjerenost i u imućnosti i oskudici, pravednost i prema prijateljima i prema neprijateljima, rad i u živahnosti i u malaksalosti, zadovoljstvo Allahom i u teškoći i lahkoći. O, sinko moj, nije zlo ono nakon čega je Džennet niti je dobro ono nakon čega je Džehennem, a svaka blagodat manja od Dženneta je neznatna i svaka nedaća manja od Džehennema je spas. Znaj, sinko moj, da je onaj koji je osvijestio svoje mahane lišen tuđih nedostataka, a onaj koji je razodjenuo odjeću bogobojaznosti neće se pokriti nikakvom odjećom. Onaj koji je zadovoljan Božijim dijeljenjem neće se rastužiti zbog onoga što je izgubio, a onaj koji je izvukao sablju neposlušnosti bit će ubijen njome. Onaj koji kopa jamu za svog brata past će sam u nju, onome ko je poderao veo drugih razotkrit će se sramota njegove kuće, onaj ko je zaboravio svoj prijestup smatrat će velikim greške drugih, a ko se bori protiv prilika – strada, ko zaranja u vrtloge – utapa se. Ko se oduševi svojom mišlju, skrenut će s puta. Ko se osamostali svojim umom, pokliznut će. Ko se uzoholi prema ljudima, bit će ponižen. Ko se druži s učenima, bit će poštovan, a ko se druži s niskim, bit će prezren. Ko pretjeruje u drskosti, bit će uvrijeđen, ko zalazi na mjesta na zlu glasu – bit će osumnjičen. Ko se šali, bit će omalovažavan, a ko se puno bavi nečim, bit će upoznat s time. Ko puno govori – puno griješi, ko puno griješi – malo se stidi, ko se malo stidi – plitke je savjesti, ko je plitke savjesti – umrtvljenog je srca, a čije je srce umrtvljeno – taj ulazi u Vatru. O, sinko moj, ko vidi nedostatke drugih, a odobrava ih kod sebe – on je budala prava. Ko razmišlja, uzima pouku, ko uzima pouku, povlači se (od grijeha i svega što vodi u propast), a ko se povuče, postaje spašen. Ko napušta strasti, slobodan je i ko ostavi zavisti, zaslužuje ljubav kod ljudi.

O, sinko moj, dostojanstvo vjernika je njegova ovisnost o ljudima, a zadovoljstvo je imetak koji ne nestaje. Ko se često sjeća smrti – zadovoljava se udjelom malim od svijeta ovoga. Ko zna da mu je govor dio djela – govori manje, osim tamo gdje to ima svrhu neku.

O, sinko moj, čudan je onaj koji se boji kazne, a ne suzdržava se, i nada se nagradi, a ne kaje se i ne čini dobra djela!

O, sinko moj, razmišljanje donosi svjetlost, nehaj tminu, a neznanje zabludu. Sretan je onaj koji se savjetuje s drugima. Učtivost je najbolje naslijeđe. Ljepota naravi je najbolji drug. Uz prekidanje rodbinskih veza nema porasta opskrbe, a uz grijehe nema bogastva.

O, sinko moj, očuvanost ima deset dijelova. Devet je u šutnji, izuzev spominjanja Allaha, a jedan je u izbjegavanju druženja s neznalicama.

O, sinko moj, ko se u druženju s ljudima okiti grijesima prema Allahu, On će mu zadati poniženje, a ko traži znanje, naučit će.

O, sinko moj, glava znanja je blagost prema ljudima, a gubitak je grubost prema ljudima. Jedno od blaga vjere je strpljivost naspram nedaća. Krjepost je ukras siromaštva, a zahvalnost je ukras bogatstva. Često posjećivanje donosi umor. Povjerenje i sigurnost prije provjere oprečno je dalekovidnom promišljanju. Ushićenost sobom upućuje na slabu pamet.

O, sinko moj, koliko li je jedan pogled privukao žalosti i koliko li je jedna riječ oduzela blagodati!

O, sinko moj, nema odlike veće od islama, niti časti uzvišenije od svijesti o Bogu, niti utočišta boljeg od suzdržavanja, niti zastupnika djelotvornijeg od pokajanja, niti odjeće ljepše od očuvanosti, niti imetka koji bolje otklanja bijedu od zadovoljstva suštim uzdržavanjem. Onaj koji se ograniči na ono što je naprosto dovoljno za uzdržavanje postiže udobnost i priprema se za boravak u lagodnosti. Želja je ključ teškoće i sredstvo umora. Pohlepa, oholost i zavist jesu poticaji grijeha, dok je zlo skup svih nedostataka loših. Dovoljno ti je za odgoj tvoje duše da izbjegavaš ono što ti se kod drugih ne sviđa! Tvoj brat ima kod tebe ista prava koja ti imaš kod njega. Ko se zaglibi u posljedice svojih poslova, a nije promišljao o njihovom ishodu, sam je sebe izložio nedaćama. Planiranje prije djelovanja sačuvat će te od kajanja. Ko raspolaže s nekoliko mišljenja, razumijeva pogrješke. Strpljivost je štit naspram oskudice. Škrtost je košulja bijede. Pohlepa je znak siromaštva, ali siromašan koji sjedinjuje je bolji od osornog bogataša. Svaka stvar ima svoju hranu, a čovjek je hrana za smrt.

O, sinko moj, nemoj baciti griješnika u očaj u pogledu njegovih grijeha, pa koliko li je griješnika koji su završili dobrima i koliko li je počinitelja dobrih djela koja su pokvarili na kraju života, završajući u Vatri! O, sinko moj, koliko li je nepokornih koji su se izbavili i koliko li je dobročinitelja koji su pali. Ko teži iskrenosti, olakšat će mu se tereti. Upućenost duše je u suprotstavljanju njenoj požudi. Prolaskom časova smanjuje se život. Teško prijestupnicima od najpravednijeg suca i znalca dubina onih koji svoje zle namjere kriju u sebi.

O, sinko moj, loša li je opskrba za Dan Sudnji nasilje prema ljudima, u svakom gutljaju je gušenje i u svakom zalogaju je davljenje. A nijedna blagodat se ne postiže osim napuštanjem druge.

Koliko li je blizu udobnost naporu, bijeda blagodati, smrt životu i bolest zdravlju! Sretan li je onaj ko učini iskrenim svoje postupke i znanje, ljubav i mržnju, prihvatanje i napuštanje, govor i šutnju, djelo i riječ. Blago li je učenjaku koji je postupio po znanju pa ustrajao, strahovao od noćnog napada pa se opremao i spremao se da, ako bude pitan – savjetuje, ako bude ostavljen – šuti. Govor mu je ispravan, a šutnja mu je odgovor, a ne slabost.

I teško onom koji je pogođen uskraćenošću, porazom i nepokornošću, pa smatra lijepim za sebe ono što vidi ružnim kod drugih i kori ljude za ono što i sam čini.

Znaj, sinko moj, da ko umekša svoj govor, prigrabi prijateljstvo, neka ti Allah da uspjeh u pronalaženju puta i Svojom moći te učini od pokornih, jer doista je On darežljiv i plemenit.“

Imam Husejn u posljednjim trenucima očevog života

Posljedna riječ koju je Zapovjednik vjernih izgovorio bila je Božija riječ:

لِمِثْلِ هَٰذَا فَلْيَعْمَلِ الْعَامِلُونَ

Za ovako nešto neka se trude trudbenici! (Es-Saffat, 61) i potom se uzdigla čista duša okružena melecima Premilosnoga, srušili su se stubovi pravde na Zemlji i izbrisala su se znamenja vjere.

Na bolji svijet je otišao onaj koji je bio utočište potlačenih i obespravljenih, koji je sav svoj trud bio usmjerio na uspostavljanje vlasti koja će okončati doba sebičnosti i iskorištavanja i provesti pravdu i pravo među ljudima.

Dva Poslanikova unuka su opremili svog oca, pa su ga ogasulili i umotali u ćefine. U posljednjem dijelu noći su ga odnijeli do njegovog kabura u Nedžefu i tu ukopali najveći simbol pravednosti i uzvišenih ljudskih vrijednosti, kako su to priznali i njegovi protivnici. Historičari su prenijeli da je Muavija, kada je saznao za pogibiju imama Alija, a.s., odredio da dan njegove pogibije uzmu kao praznik u Damasku. Bilo je ostvareno ono što je želio i ukazala mu se prilika koju je priželjkivao: da preuzme vlast kao sredstvo za porobljavanje muslimana i primora ih na ono što oni ne vole.

Imam Husejn u vrijeme brata imama Hasana, a.s.

Stanje ummeta prije primirja s Muavijom

Rušenje stubova islamskog društva, koje je vjerovalo u najsvetiju, najveću i najsveobuhvatniju nebesku poslanicu, u sjeni vlasti Muavije ibn ebi Sufijana nije bilo produkt trenutačnih napora, jer su zastranjenja počela od dana Sekife, kada je uzde upravljanja ummetom preuzela osoba koja nije imala sposobnost i potrebnu moć, nego je došla na vlast na osnovu plemenskih pristrasnosti.O tome svjedoči Ebu Bekrova izjava: „Predata mi je vaša vlast, a ja nisam bio najbolji među vama.“

Islamski ummet je skliznuo u drugi ponor na dan kada je Omer ibn Hattab počeo praviti razlike među muslimanima prilikom raspodjele, suprotstavljajući se Poslanikovom sunnetu i stvarajući novi klasni poredak, do onda kada je na vlast došao Osman ibn Affan, kada se pokvarenost povećala i proširila na vlast i upravu, kada su nad sudbinom naroda zavladali razvratnici i najgori ljudi. Neki od onih koji su počeli širiti nered u ummetu su bili: Velid ibn Ukbe, Hakem ibn As, Ukbe ibn ebi Mu'id, Se'id ibn As i Abdullah ibn S'ad ibn ebi Serh.

Emevijska porodica, koja se nije bila otvorila prema islamu, a koja je sačinjavala samo srce vlasti, počela je formirati ekonomsku moć pljačkanjem bogatstva ummeta i bespravnim Osmanovim darivanjima. Muavija je kroz svoje namjesništvo u Šamu u vrijeme Omera uspio da osnuje društvo onakvo kakvo je željela njegova duša, puna mržnje prema islamu, Poslaniku i njegovoj porodici, jer su on i njegov otac ušli u islam poraženi i prestrašeni na dan osvajanja Mekke, i to među oslobođenim robovima, nakon što je izgubio svog djeda, dajdžu i brata u sukobima protiv islama prije osvajanja Mekke.

Pored toga, u toku ovog perioda – od preseljenja Poslanika, s.a.v.a., do kraja Osmanove vlasti – vladajući režim nije obratio pažnju na islamski poziv, njegovo širenje i učvršćivanje u dušama ljudi, niti je uložio ikakav trud u iskorjenjivanje pojava bolesti i plemenskih običaja, već je vladareva briga bila jurenje u osvajačke ratove iz želje za proširivanjem vlasti i uvećanjem imetka. Imam Ali, a.s., se od preseljenja Božijeg Poslanika, s.a.v.a., zalagao svim snagama da ummet ne izgubi svoj islamski identitet i da smanji zastranjenja pa je djelovao i pomagao vladajuću skupinu, ponekad blago, a ponekad grubo, izbjegavajući direktna suočavanja s njima da bi vratio svoje šerijatsko pravo na hilafet dajući prednost općoj dobrobiti islama nad svim ostalim dobrobitima.

Ummet je bio pogođen tragedijom svog velikog obnovitelja, kada je imam Ali postao šehid i pao pred imamom Hasanom ibn Alijem, iscrpljen ratovima za popravljanje stanja protiv onih koji su kršili zavjet, nepravedno pokazali neposlušnost i onih koji su izašli iz vjere. Kada su snage koristoljublja licemjera i onih koji su mrzili islam bile požurile da se ispriječe ispred imama Alija, zanemarujući zapovijedi Svevišnjeg Allaha i Njegovog Poslanika i ne obraćajući pažnju na dobrobit ummeta, on je i tada bio istinski vođa koje vodi na put istine i Božanske pravde. Oni su znali za njegovo zakonsko pravo koje je dobio od poslanice i Poslanika, što je predstavljalo istinsku opasnost za njih jer se moglo desiti da ih odstrane iz islamskog društva, i upravo zbog toga su izbili ratovi na Devi, Sifinu, a potom na Nehrevanu.

Imam Hasan je odlučio da vodi ummet nastavljajući put obnove i suprotstavljanja zastranjenosti, dok je većina ljudi odabrala sigurnost i udobnost.On je stoga bio primoran prihvatiti primirje i prekid sukoba s Muavijom, koji je bio jak i utvrđen u Šamu, ali na osnovu važnih uvjeta i ugovora koji bi zajamčio sigurnost skupine odabranika ummeta i izgradio u narodu osnovu koja će biti osvješćenija i dublje vjerovati u svoju islamsku poslanicu, kako se muslimansko društvo ne bi izobličilo i poslanica poništila, jer sablja nije uvijek najbolji sud u sporovima: riječi i sporazum u nekom opasnom periodu mogu imati veći uticaj. Cilj je bio sačuvati islamsku poslanicu, zaštititi islamski ummet u svim situacijama i razjasniti licemjerje i neprijateljstvo Beni Umejja i skrivene namjere njihovih vladara prema islamu.

Imam Husejn je stao uz svog brata, imama Hasana, i proživljavao je sve događaje kroz koje je prolazio njegov brat, potpuno saglasan s njim u mišljenju i stavovima. Pomagao ga je u usmjeravanju i izbavljenju ummeta nakon što je vidio kako se sekifijska zastranjenost potpuno razotkrila u ovom periodu. Doista se ova zastranjenost bila toliko proširila u ummetu da on čak više nije bio spreman ni za pokret imama Hasana niti se odazivao njegovim zapovijedima.

Imam Hasan je bio upoznat sa svim varkama i spletkama koje je Muavija bio planirao. Veći dio Iračke vojske, nakon što je predstavljala žilu kucavicu u vojsci imama Alija, prešao je u kandže Muavije ibn ebi Sufijana i njegove skupine.

Imam Husejn je znao da će, ukoliko se desi sukob između imama Hasana i Muavije, ishod biti u korist Muavije i sigurno se okončati ili pogibijom Hasana, Husejna i svih Hašimida i njihovih najvjernijih sljedbenika ili njihovim zarobljavanjem, i to upravo u vrijeme u kojem je islamski ummet najviše trebao bezgrješnog imama pored sebe, kako bi mogao spasiti ono što je ostalo i obnoviti poništeno, jer doista je islamska poslanica svršetak svih poslanica i moralo se upotpuniti ono što su Božiji Poslanik i imam Ali započeli.

Prema tome, postaje jasno da je potpuno neosnovano ono što su neki historičari prenijeli, a to je da je imam Husejn bio nezadovoljan onim što je njegov brat imam Hasan, a.s., uradio te da je rekao: „Tako ti Allaha, nemoj da potvrđuješ Muavijine, a odbacuješ očeve priče“, i da mu je Hasan rekao: „Šuti, ja sam obavješteniji od tebe“.

Pored toga, imam Husejn je bio dalekovidniji i dublje upućen u dešavanja i njihove ishode i od velikana svog vremena, koji su također cijenili mudar stav imama Hasana u tim okolnostima u kojima nije imao drugog izbora, da ne bi znao za dobrobit koju su i drugi vidjeli u onome što je njegov brat uradio, pa da stane pred njega sa takvim stavom.

Oni koji vjeruju u imamet i bezgriješnost imama Hasana i imama Husejna, ne sumnjaju u neispravnost predaje koja govori o suprotstavljanju imama Husejna svom bratu, imamu Hasanu, u pitanju primirja s Muavijom jer ako su Hasan i Husejn bili imami, kojima je pokornost obaveza za sve, onda je sve što su uradili bilo po čisto Božanskoj dužnosti i u skladu s onim što je Svevišnji Allah odredio za njih, pa prema tome ne postoji prostor za takve predaje.

O ovome svjedoče vjerodostojne predaje, oprečne toj neispravnoj, i ukazat ćemo na neke od njih:

Imam Ebu Abdullah es-Sadik, a.s., je rekao:

نَحْنُ قَوْمٌ فَرَضَ اللَّهُ طَاعَتَنَا وَ أَنْتُمْ تَأْتَمُّونَ بِمَنْ لَا يُعْذَرُ النَّاسُ‏ بِجَهَالَتِه‏.

„Mi smo narod koji je Svevišnji Allah obavezao na pokornost svima, a vi slijedite onoga kojeg nije opravdano slijediti ni da ga ne poznajete.

Neki čovjek je pitao imama Abu-l-Hasana er-Rida, a.s.,: „Je li obavezno pokoravanje tebi?“ i on je odgovorio da jeste, pa ga je ovaj opet upitao: „Je li poput pokornosti Aliju ibn ebi Talibu?“ i imam je ponovo potvrdio.

Preneseno je da Humran rekao imamu Ebu Džaferu el-Bakiru: „Neka budem žrtva za tebe, možeš li mi objasniti ratovanja imama Alija, Hasana i Husejna zbog Božije vjere i kako to da su ih tlačitelji napadali sve dok nisu bili pobijeni ili poraženi.“ Imam Bakir je rekao:

يَا حُمْرَانُ، إِنَّ اللَّهَ، تَبَارَكَ وَ تَعَالَى، قَدْ كَانَ قَدَّرَ ذَلِكَ عَلَيْهِمْ وَ قَضَاهُ‏ وَ أَمْضَاهُ‏ وَ حَتَمَهُ عَلَى سَبِيلِ الِاخْتِيَارِ، ثُمَّ أَجْرَاهُ فَبِتَقَدُّمِ عِلْمٍ إِلَيْهِمْ مِنْ رَسُولِ اللَّهِ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ، قَامَ عَلِيٌّ وَ الْحَسَنُ وَ الْحُسَيْنُ، عَلَيهِمُ السَّلامُ، وَ بِعِلْمٍ صَمَتَ مَنْ صَمَتَ مِنَّا.

„O, Humrane, doista je Allah, neka je Slavljen i Uzvišen, za njih to bio predodredio, propisao, presudio i učvrstio, pa potom izvršio. Ali, Hasan i Husejn, znajući za to preko Allahovog Poslanika, tako su postupili, a onaj od nas ko je šutio, znao je da je neophodno da šuti o tome, pa je šutio.

Imam Bakir, a.s., je o veličini imam Husejnove naravi i njegovom poštovanju prema bratu Hasanu govorio:

مَا تَكَلَّمَ‏ الْحُسَيْنُ‏ بَيْنَ‏ يَدَيِ الْحَسَنِ إِعْظَاماً لَهُ.

„Husejn nije pričao pred Hasanom iz poštovanja prema njemu.“

Imam Sadik, a.s., je pričao:

إِنَّ مُعَاوِيَةَ كَتَبَ إِلَى الْحَسَنِ بْنِ عَلِيٍّ، صَلَوَاتُ اللَّهِ عَلَيْهِمَا- أَنِ اقْدَمْ أَنْتَ وَ الْحُسَيْنُ وَ أَصْحَابُ عَلِيٍّ- فَخَرَجَ مَعَهُمْ قَيْسُ بْنُ سَعْدِ بْنِ عُبَادَةَ الْأَنْصَارِيُّ- فَقَدِمُوا الشَّامَ فَأَذِنَ لَهُمْ مُعَاوِيَةُ- وَ أَعَدَّ لَهُمُ الْخُطَبَاءَ فَقَالَ: يَا حَسَنُ، قُمْ فَبَايِعْ- فَقَامَ فَبَايَعَ، ثُمَّ قَالَ لِلْحُسَيْنِ، عَليهِ السَّلامُ، قُمْ فَبَايِعْ فَقَامَ فَبَايَعَ- ثُمَّ قَالَ: يَا قَيْسُ، قُمْ فَبَايِعْ- فَالْتَفَتَ‏ إِلَى‏ الْحُسَيْنِ‏، عَليهِ السَّلامُ، يَنْظُرُ مَا يَأْمُرُهُ، فَقَالَ: يَا قَيْسُ، إِنَّهُ إِمَامِي، يَعْنِي الْحَسَنَ، عَليهِ السَّلامُ.

„Muavija je pisao pismo Hasanu ibn Aliju da dođe sa Husejnom i Alijevim sljedbenicima kod njega. Kada su pošli, s njima je krenuo i Kajs ibn Sad ibn Ubade el-Ensari, pa su došli u Šam i Muavija ih je primio i spremio je za njih govornika... potom je rekao (Imam Hasan): ,O, Kajs, ustani i daj prisegu.‘ On se okrenuo prema Husejnu gledajući šta će mu on narediti, a imam Husejn je rekao: ,O, Kajs, doista je on moj imam, mislio je na Hasana.‘“

Imam Husejnovo poštivanje stavki primirja imama Hasana s Muavijom

Imam Hasan je 49. ili 50. godine po hidžri postao šehid, a Muavija je umro 60. godine po hidžri. U ovom periodu imam Husejn je bio imam i vođa i nije bio obavezan na pokornost nikome. Međutim, on se nastavio pridržavati stavki sporazuma o primirju koje je njegov brat imam Hasan bio sklopio s Muavijom i nije učinio ništa što bi ih moglo prekršiti, čak ni kada su neki šije tražili od njega da ustane protiv Muavije, nego im je preporučio strpljivost i tekiju (pretvaranje) ukazujući im na to kako se on pridržava sporazuma od kojeg će biti oslobođen Muavijinom smrću.

Pismo Džeade ibn Hubejre imamu Husejnu

Džeade ibn Hubejre ibn ebi Veheb je bio jedan od ljudi koji su bili najvjerniji imamu Husejnu i najviše ga je volio. Kad se grupa šija okupila kod njega navaljujući da napiše pismo imamu Husejnu u kojem će ga pozvati da dođe u njihov grad, Kufu, kako bi objavio ustanak protiv Muavijine vlasti, Džeade je poslao pismo imamu Husejnu u kojem je pisao: „... a zatim, tvoji sljedbenici kod nas iščekuju tvoj dolazak i ne žele nikoga umjesto tebe. Poznavali su stav tvog brata Hasana u vezi s ratom, a poznaju i tebe po blagosti prema prijateljima, grubosti prema neprijateljima i strogoći u vezi s Allahom, pa ako želiš ovu vlast, dođi kod nas: doista smo se spremili za smrt uz tebe.“

Imam Husejn u odgovoru je napisao:

أَمَّا أَخِي فَأَرْجُو أَنْ يَكُونَ اللّهُ قَدْ وَفَّقَهُ وَ سَدَّدَهُ وَ أَمَّا أَنَا فَلَيسَ رَأْيِي الْيَومَ ذَاكَ فَالْصِقُوا- رَحِمَكُمُ اللّهُ- بِالأَرْضِ وَ اكْمِنُوا فِي‏ الْبُيُوتِ وَ احْتَرِسُوا مِنَ الظَّنَّةِ مَا دَامَ مُعَاوِيَةُ حَيًّا، فَإِنْ يُحْدِثِ اللّهُ بِهِ حَدَثًا وَ أَنَا حَيٌّ كَتَبْتُ إِلَيكُمْ بِرَأْيِي.

„Što se tiče moga brata, doista se ja nadam da mu je Allah dao uspjeh i podržao ga, a što se mene tiče, danas to nije moj stav. Prema tome, svežite se uz zemlju, napravite zasjede u vašim kućama i čuvajte se od sumnji dok je Muavija živ, pa ako Allah završi s njim, a ja budem živ, onda ću vam pisati o svom stavu. Ve selam.“

Iz ovog postaje jasno da je imam Husejn po svojoj šerijatskoj odgovornosti slijedio svog brata, imama Hasana, u pitanju primirja s Muavijom, prihvatio ga je i pridržavao ga se cijelog perioda Muavijine vlasti. Desetine svjedočenja potvrđuju da su njih dvojica bili usaglašeni u svojim razmišljanjima, pogledima na stvari i njihove ishode i ujedinjeni u svemu što se desilo i postiglo.

Kao što su pripisali imamu Husejnu, tako su pripisali i imamu Hasanu da se suprotstavio svom ocu u mnogim njegovim političkim stavovima, prije i u toku njegovog hilafeta. Jasno je da je cilj ovakvih tvrdnji ubacivanje u dušu ummeta sumnje u vezi s vodećim položajem dvojice zakonitih imama, Hasana i Husejna, da bi se izazvali razdor i razilaženje i ljudi udaljili od njih.

Šehadet imama Hasana

Nakon što je potpisao primirje s Muavijom, imam Hasan se zadržao nekoliko dana u Kufi, a potom se s bratom Husejnom i svim članovima svoje porodice vratio u Medinu. Boravio je u tom gradu prigušujući svoju srdžbu i držao se svoje kuće čekajući Božiju odredbu.Kao što smo spomenuli, imam Husejn je odbio ustanak protiv Muavije dok je ovaj živ zbog pridržavanja sporazuma o primirju koji je njegov brat Hasan bio sklopio s njim.

Oba imama, Hasan i Husejn, u Medini su se posvetili ibadetu i učvršćivanju islamskog vjerovanja u duše ljudi, objašnjavanju islamskih propisa, savjetovanju i upućivanju naroda, radu na odgoju svjesne generacije koja će preuzeti svoju odgovornost naspram nepravde pokvarenosti i zastranjenosti koje su nastale na putu ummeta. U toku tih deset godina, kako je u nekoliko historijskih izvora zabilježeno, imami Hasan i Husejn izazvali su nekoliko verbalnih sukoba izazvani Muavijinim postupcima i postupcima nekih od njegovih namjesnika.

III glava

Vrijeme imama Husejna

Stavovi i dostignuća imama Husejna

Ciljevi ustanka imama Husejna

Ishodi ustanka imama Husejna

Iz duhovnog naslijeđa imama Husejna