Imamejn Hasanejn - Baština pozitivnih misli

Polazak Ubejdullaha ibn Zijada prema Kufi

Ubejdullah ibn Zijad je primio pismo od Jezida ibn Muavije i već sutradan krenuo prema Kufi. Uz njega su bili Muslim ibn Amr el-Bahili, Šerik ibn Eaver el-Harisi, njegove sluge i porodica.Požurio je prema Kufi kako bi stigao prije imama Husejna – naime, kako su stanovnici Kufe iščekivali dolazak imama Husejna i kako ga većina ranije nije vidjela, nisu ni znali kako izgleda, što je Ibn Zijad iskoristio da ih iznenadi pa je tako ušao u grad skrivajući svoj izgled: pokrio je lice, stavio crni turban pa su mu ljudi izrazili dobrodošlicu, pozdravljajući ga i govoreći: „Dobrodošao sine Allahovog Poslanika!“Teško mu je padalo ono što je čuo, ali je nastavio svoj put do zgrade uprave. Nu'man se uznemiren bio popeo na terasu zgrade upraviteljstva i, misleći da je imam Husejn, obratio se Ubejdullahu ibn Zijadu: „Tako ti Allaha, udalji se! Tako mi Allaha, neću ti predati ovo što mi je povjereno i nemam potrebe da ratujem protiv tebe...“Ibn Zijad se samo šutke nastavio približavati kapiji zgrade sve dok ga Nu'man nije prepoznao. Otvorio je kapiju i Ibn Zijad je ušao te su zatvorili kapije. Tu noć je prenoćio u zgradi, a i Kufa je prenoćila u strahu iščekivanja važne političke prekretnice.

Ibn Zijadovi pokušaji pokoravanja Kufe

Kufljani su se ujutro iznenadili ugledavši Ibn Zijada, koji je već bio preuzeo zgradu uprave, kako poziva na obavljanje namaza u džematu. Ustao je da govori okupljenoj skupini i da velikim obećanjima probudi želju i žudnju kod onih koji su pokorni i sarađuju sa postojećom politikom te da zaprijeti protivnicima i onima koji odbijaju Jezidovu vlast. Između ostalog je rekao: „Moje biće i sablja će biti nad onim koji napusti moje zapovijedi i suprotstavlja se mojoj naredbi.“Potom je obavezao sve prisutne da uhode protivnike i zaprijetio kažnjavanjem i prekidanjem državnih darova onima koji ne budu učestvovali u tome i ne budu izvršili ovu naredbu, pa rekao: „... Ko nam ih dovede, on je slobodan, ko ne bude pronašao nikog, neka jamči za svoje poznanike da nam se niko od njih neće suprotstaviti i da se neće buniti protiv nas, ko ne učini ni jedno ni drugo, bit će mu ukinuta zaštita i njegova krv i imovina će pripasti nama, a svaki poglavar među čijim pristalicama bude pronađen protivnik zapovjednika vjernih, Jezida, a on nas ne bude o tome obavijestio, bit će razapet ispred vrata svoje kuće i ukinut će se darovi cijelom njegovom plemenu.“

Kako je Ibn Zijad među Kufljanima bio poznat po okrutnosti i nemilosrdnosti, prirodno je bilo da njegov dolazak i njegov oštar govor izazovu potres kod protivnika njegove politike te su se pojavili znakovi širenja uznemirujućih vijesti, uzmicanje i klonulost kod Kufljana i njihovih poglavara. Zato je Muslim ibn Akil upotrijebio novo sredstvo za nastavak svog puta prema željenom cilju: premjestio se u kuću Hanija ibn Urve, koji je tada bio poglavar Beni Murada i vrlo uticajan u Kufi,i počeo se sakrivati u svojim pozivima i kretanjima od svih osim od svojih najvjernijih ashaba.

Muslimov stav o ubijanju Ibn Zijada

Muslim ibn Akil je bio nosilac uzvišene misije i odlikovan moralnim vrlinama stečenim u kući vjerovjesništva. Bio je upoznat sa svim običajima i pravilima društva u kojem se kretao pa je u povoljnoj prilici koja mu se bila ukazala mogao da ubije Ibn Zijada, ali je odbio da to učini iz više razloga. Naime, preneseno je da se Šerik ibn E'aver, kada je odsjeo u kući Hanija ibn Urve, bio teško razbolio, a Ubejdullah ibn Zijad, saznavši za to, došao je da ga obiđe. Tu je Šerik predožio Muslimu da ubije Ibn Zijada: „Tvoj cilj i cilj tvojih sljedbenika je da ovaj nasilnik bude ubijen, a Svevišnji Allah ti je sada omogućio da ga makneš. On će doći da me posjeti, a ti ustani, sakrij se u magacin i kada on sjede, ti izađi i ubij ga. Potom otiđi u zgradu uprave i preuzmi je, jer doista ti u tom slučaju to niko neće osporavati.“ Muslim je osjetio Hanijevu nelagodu da Ubejdullah bude ubijen u njegovoj kući i zato nije prihvatio Šerikov prijedlog. Kada je Ubejdullah odlazio, Šerik je sa žaljenjem i boli rekao Muslimu: „Šta te spriječilo da ga ubiješ?“ i Muslim mu je odgovorio: „Spriječile su me dvije stvari: prva je Hanijeva nelagoda da on bude ubijen u njegovoj kući, a druga riječ Allahovog Poslanika:

إِنَّ الْإِيمَانَ قَيَّدَ الْفَتْكَ‏ فَلَا يَفْتِكُ مُؤْمِنٌ.

,Doista je iman ukinuo iznenadno ubijanje – vjernik neće iznenadno ubiti.‘“

Iznevjera Muslimu ibn Akilu

Ibn Zijad je upotrijebio svako sredstvo, koliko god ono bilo nisko, da uništi politički pokret koji se pojavio kao opasnost po emevijski režim zbog Muslima ibn Akila. Stoga je požurio da ubije njega i sve njegove pristalice prije nego što stigne imam Husejn, misleći da će tako spriječiti ustanak. Zato je osmislio plan za špijuniranje svih Muslimovih kretanja, mjesta boravka njega i njegovih pristalica pa je uspio otkriti gdje se nalazii tad su ljudi počeli odustajati od otpora prema nepravdi.

Ubejdullah ibn Zijad je uspio prevariti i uhapsiti Hanija ibn Urvea, koji je bio pružio utočište izaslaniku imama Husejna, pokazao mu gostoprimstvo i učestvovao s njim u planiranjima i donošenjima odluka. Ibn Zijad ga je nakon dugih razgovora i prepiranja ubio, a njegovo tijelo bacio s krova zgrade uprave pred velikim brojem okupljenih ljudi. Među ljudima su zavladai strah i obeshrabrenost i svako se zatvorio u svoju kuću ne pokazujući zanimanje za dešavanja izvan.

Kada je Muslim saznao šta se desilo s Hanijem i vidio klonulost njegovog plemena Mizhedž koje je bilo brojno i imućno, izašao je sa svojim ashabima. Njegov glasnik je pozvao narod i Muslim ih je poveo da opkole zgradu uprave te učvrstio obruč i zadao brige Ibn Zijadu. Međutim, on je svojim lukavstvom i prevarom uspio savladati sve teškoće i odgovoriti narod od pomaganja Muslimu.Uposlio je uhode da idu među ljude da ih obeshrabruju, pozivaju na očuvanje sigurnosti, postojanosti, izbjegavanje krvoprolića te da ih upozoravaju na dolazak velike vojske iz Šama, a sve da bi dobio na vremenu i razjedinio snage revoucionara. Ovakvo stanje je potrajalo, tako su ljudi počeli odustajati i napuštati Muslima.

Jedne noći Muslim je predvodio namaz onima koji su bili ostali s njim, ali kada je izašao iz džamije, bio je ostao sam, bez pomagača, pristalice i bez vodiča. Ljudi su pozatvarali vrata pred njim i on je počeo tražiti neku kuću u kojoj bi tu noć pronašao utočište. Hodajući ulicama u tmini noći vidio je jednu ženu ispred vrata. Izgledalo je kao da je nekoga čekala. On joj se predstavio i zatražio da prenoći u njenoj kući. Ona ga je pozdravila i primila u svoju kuću. Ponudila mu je i večeru, ali on je odbio da pojede bilo šta. Njen sin je saznao da je Muslim u njihovoj kući i, pošto je Ibn Zijad obećao nagradu onome ko donese vijest o Muslimu, samo što je osvanulo, požurio je do zgrade uprave da obavijesti Muhammeda ibn Eš'asa o Muslimu. Nakon što je vijest došla do Ibn Zijada, on je poslao veliku vojskupod vođstvom Muhammeda ibn Eš'asa prema mjestu gdje se nalazio Muslim. Kada je Muslim čuo galamu, shvatio je da su došli po njega pa je izašao pred njih sa svojom sabljom.

Vojnici su silom upali u kuću, a Muslim je napao na njih udarajući ih svojom sabljom dok ih nije istjerao iz kuće. Onda su ponovo nagrnuli i on je opet napao. Kada se iscrpio zbog rana koje je zadobio u bici, neki čovjek mu je zadao udarac sleđa i on je pao na zemlju. Potom su ga zarobili i odnijeli na mazgi. Muhammed ibn Eš'as je uzeo njegovu sablju i oružje. Odveli ga do zgrade uprave i uveli kod Ibn Zijada. Muslim mu nije nazvao selam. Otpočeo je među njima dug razgovor u kojem je Muslim bio hrabar, tečan u svom govoru i uspješan u svom dokazivanju, sve dok nije umorio Ibn Zijada i dok mu nisu od srdžbe nabrekle vene pa je počeo vrijeđati Alija, Hasana i Husejna. Potom je naredio svojim ljudima da ga odvedu na vrh zgrade i ubiju, a da njegovo tijelo bace među narod i onda ga vuku po ulicama Kufe, a potom razapnu pored tijela Hanija ibn Urve. Dok se sve ovo dešavalo, Kufljani su stajali na ulicama ne poduzimajući ništa, kao da ga nisu ni poznavali.

Muslim je bio tražio od Muhammeda ibn Eš'asa da napiše pismo imamu Husejnu u kojem će ga obavijestiti o onome što se desilo u Kufi i savjetovati mu da ne dolazi u Kufu. On mu je obaćao da će to uraditi, ali nije ispunio svoje obećanje.

Put imama Husejna prema Iraku

Sad napuštamo Kufu s kojom se Ibn Zijad igra tražeći sljedbenike imama Husejna i progoneći ih i vraćamo se u Mekku kako bismo pratili kretanje karavana imama Husejna do Taffa, gdje će se dogoditi najveća tragedija. Historičari su zabilježili da je ustanak Muslima ibn Akila bio u utorak 8. zul-hidždže 60. godine, a ubijen je u srijedu 9. zul-hidždže, na dan Arefe. Polazak imama Husejna iz Mekke prama Iraku poklapa se s danom Muslimovog ustanka u Kufi – to je dan tervije,nakon njegovog boravka u Mekki, gdje je ostao ostatak mjeseca šabana, ramazana, ševala, zul-kade i osam noći u mjesecu zul-hidždže 60. godine. U periodu njegovog boravka u Mekki grupa stanovnika Hidžaza i Basre se priključila njegovoj porodici i pratiocima.

Kada je imam Husejn htio krenuti prema Iraku, obavio je tavaf oko Kabe i sajj između Safa i Merva pa je skinuo ihram i time završio umru a da nije bio u stanju upotpuniti obrede hadždža bojeći se da će biti uhapšen u Mekki i poslan Jezidu ibn Muaviji. Krenuo je vodeći svoju porodicu i one od svojih sljedbenika koji su se bili priključili, a vijest o Muslimu mu još nije bila stigla.

Zašto je imam Husejn odabrao Irak?

Uprkos svemu što je dosad rečeno u analizi i studiji o stanju Kufskog društva i svega što sadrže te analize i studije, tj. negativnosti koje uglavnom pretpostavljaju analitičari, mi smatramo da je Husejnov odabir Iraka bio iz sljedećih razloga:

-Obaveza od Allaha da se otklanja nepravda i pokvarenost, naređuje dobro i odvraća od zla obuhvata sve muslimane bez izuzetka. Međutim, u historiji nismo naišli na predaju koja govori o ustanku kojim se nastojalo suprotstaviti emevijskoj vlasti ni u kom području islamske države, osim u Iraku gdje se ustajalo protiv njih, i to otkako su se umejadi pojavili na političkoj sceni pa sve do njihovog pada.

-Imam Husejn nije objavio svoj poziv na suprotstavljanje nepravdi i pokvarenosti emevija i na pokret za oživljavanje poslanice na dan kada je traženo od njega da dadne prisegu Jezidu, već je njegov poziv poticao iz vremena puno prije. Međutim, nismo naišli na historijske dokaze koji pokazuju da se neki drugi narod iz islamskog svijeta odazvao pozivu imama Husejna i njegovom pokretu osim Iraka, odakle je imam Husejn dobio mnoge pozive kojima su Iračani izražavali svoju privrženost i spremnost za podršku pokretu te istrajavali na suočavanju s emevijskom pokvarenom vlašću.

-Imam Husejn nije ni mogao odabrati neko drugo mjesto osim Iraka jer su ljudi u ostalim područjima bili ili pristalice emevija u njihovim težnjama i politici ili silom pokorni ili jednostavno nespremni za odaziv pokretu imama Husejna. Pored toga, mnogi narodi današnjeg islamskog svijeta u to vrijeme su bili ili nevjernici ili su tek prelazili na islam ili su bili nearapi, tako da je bilo teško sarađivati s njima što je moglo uzrokovati propast ustanka i Imamovih napora.

-Kufa je imala naklonjenu skupinu koju je bio izgradio imam Ali i narod koji je u osnovi gajio privrženost Ehli bejtu pa je imam Husejn želio da njegova krv ne bude proljevena uzalud, jer je znao da će svakako biti ubijen. Isto tako želio je da usadi vjeru u duše i ukorijeni privrženost Ehli bejtu, a Irak je bio najplodnije tlo za to. Nakon šehadeta imama Husejna jako brzo su počeli ustanci u Iraku i postao je široka osnova za širenje principa i vrlina Ehli bejta u islamskom svijetu u narednim godinama.

-Odabir bilo koje druge zemlje imao bi negativne posljedice, jer bi neprijatelji islama i Ehli bejta ustanak iskoristili za sramoćenje kako bi umanjili položaj imama Husejna i njegove uzvišene ciljeve pa bi njegov odlazak prema tom mjestu protumačili kao bježanje od sigurnog suočavanja s nepravednom vlašću, a sve to u vrijeme u kojem je imam Husejn imao za cilj oživljavanje poslanice i moralnih vrijednosti, rasplamsavanje duha suočavanja i otpora naspram nepravde i tlačitelja. Čak da je Imam i odabrao neko drugo mjesto, emevijske vlasti bi stigle do njega i ubile ga, a on ne bi ostvario ciljeve svoje misije zbog kojih je bio otišao.

-Budući da se Irak borio s emevijama, bio je spreman za širenje revolucionarnog duha pokreta i misli imama Husejna, a onda i za razotrivanje Beni Umejje i njihovog skrivanja iza šerijata i vela vjere. Neki čak tvrde da je čuvstvena težnja Iračana bila uzrok trajanja žara ustanka i njenih ideja, kao što to vidimo i danas.

Moguće je da postoje još neki razlozi koje mi nismo dokučili, naročito kada znamo da je imam Husejn jasno i sigurno znao kakav će biti ishod sukoba i da je poznavao stvarne okolnosti svog pokreta, bio je dobro upoznat i s političkom i društvenom prirodom društva prema kojem je krenuo svojom mudrom političkom sviješću i uz savjete koje je dobio od mnogih ličnosti, da ne govorimo o tome kako je bio sačuvan posrtaja i strasti, kako mi to vjerujemo. Prema tome, njegov odabir Iraka kao tačke oslonca za svoj veličanstveni ustanak bio je na osnovu promišljanja i plana, uprkos najvećem zlu koje je proizilazilo iz klonulosti ljudi i njihovog odustajanja od pomoći svome Imamu, što im je donijelo sramotu i na ovom i na onom svijetu.

Izjave imama Husejna pri napuštanju Mekke

Preneseno je više izjava od imama Husejna kada je namjeravao napustiti Mekku i krenuti prema Iraku. Neke od ovih izjava su njegovi odgovori na savjete onih koji su pokazivali sažaljenje ili onima koji su se suprotstavljali njegovom izlasku prema Iraku, dok su neke njegovi javni govori. Navodimo neke od tih izjava.

Abdullah ibn Abbas prenosi od imama Husejna u vezi s njegovim kretanjem prema Iraku sljedeće:

وَ اللَّهِ، لَا يَدَعُونِّي حَتَّى يَسْتَخْرِجُوا هَذِهِ‏ الْعَلَقَةَ مِنْ جَوْفِي، فَإِذَا فَعَلُوا، سَلَّطَ اللَّهُ عَلَيْهِمْ مَنْ يُذِلُّهُمْ حَتَّى يَكُونُوا أَذَلَّ مِنْ فَرمِ الأَمَةِ.

„Tako mi Boga, oni me neće ostaviti na miru sve dok ne izvade srce iz moje utrobe, a kada to učine, Bog će im postaviti za vladara onoga ko će ih učiniti poniženim i bezvrijednim i manjim od bačene sluškinjine krpe poslije mjesečnice.“

Muhammed ibn Hanefije je bio u Medini pa je, kada je saznao za odluku imama Husejna da krene prema Iraku, došao u Mekku uoči Imamovog polaska. Odmah po dolasku otišao je kod njega i rekao: „O, brate, doista znaš da su Iračani iznevjerili tvog oca i brata. Bojim se da ti se ne desi isto što se desilo i tvojim prethodnicima pa, ako želiš boraviti u časnom haremu, doista si njegov najdraži stanovnik i najbolje ćeš se sačuvati.“ Imam je odgovorio:

قَدْ خِفْتُ‏ أَنْ‏ يَغْتَالَنِي‏ يَزِيدُ بْنُ مُعَاوِيَةَ بِالْحَرَمِ، فَأَكُونَ الَّذِي يُسْتَبَاحُ بِهِ حُرْمَةُ هَذَا الْبَيْتِ.

„Bojao sam se da me iznenada ne ubije Jezid ibn Muavija pa da se mnome ne oskrnavi svetost ove časne Kuće.“ Muhammed mu je onda rekao: „Ako se toga bojiš, idi prema Jemenu ili u neke dijelove pustinje, jer si u Jemenu najnedostižniji i niko neće dospjeti do tebe.“ Imam Husejn je rekao:

أَنْظُرُ فِيمَا قُلْتَ‏.

„Razmislit ću o onome što si rekao.“

U praskozorje Muhammed je saznao da je imam Husejn krenuo prema Iraku, baš kada je uzimao abdest, pa je zaplakao i požurio prema svom bratu. Uhvatio je uzde njegove deve i rekao mu: „Brate, zar nisi obećao da ćeš razmisliti?“ Imam je odgovorio:

بَلَى، وَ لكِنِّي أَتَانِي رَسُولُ اللَّهِ، صَلَّى اللّهُ عَلَيهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ، بَعْدَ مَا فَارَقْتُكَ، فَقَالَ: يَا حُسَيْنُ، اخْرُجْ، فَإِنَّ اللَّهَ قَدْ شَاءَ أَنْ يَرَاكَ قَتِيلًا.

„Jesam, međutim, nakon što sam se odvojio od tebe, došao mi je Allahov Poslanik u snu i rekao mi: ,Husejne, ustani, jer doista Allah želi da te vidi ubijenog.‘“ Muhammed je onda pokušao spasiti barem nekoga: „Zašto vodiš ove žene i djecu, a ti krećeš u ovom stanju?“, ali Imam mu je odgovorio:

إِنَّ اللَّهَ قَدْ شَاءَ أَنْ يَرَاهُنَّ سَبَايَا.

„Doista Allah želi da ih vidi zarobljene.“

To što je imam Husejn poveo svoju porodicu sa sobom nije bila nepoznata pojava u arapskom i islamskom društvu, jer su Arapi vodili svoje žene u ratove. Isto tako, Božiji Poslanik je prilikom odlaska u bitke imao običaj izvlačenjem birati neku od svojih supruga da pođe s njim. Što se tiče imama Husejna, on je u svoj pokret poveo i svoju porodicu zbog toga što je takva pratnja bila jak dokaz muslimanima da mu trebaju pomoći – ko je podržavao imama Husejna i nastojao mu pomoći i braniti ga bio je obavezniji da to čini dok je Imam među svojom porodicom, a ko se razilazio s Husejnom, nije mu bila kriva njegova porodica, a to su bile Poslanikove kćeri, posebno stoga što je to razilaženje, po tvrdnji emevija, bilo zbog hilafeta.

Historičari su prenijeli da je imam Husejn, kad je odlučio da krene iz Mekke, održao govor u kojem je rekao i ovo:

خُطَّ الْمَوْتُ‏ عَلَى وُلْدِ آدَمَ مَخَطَّ الْقِلَادَةِ عَلَى جِيدِ الْفَتَاةِ وَ مَا أَوْلَهَنِي إِلَى أَسْلَافِي اشْتِيَاقَ يَعْقُوبَ إِلَى يُوسُفَ وَ خُيِّرَ لِي مَصْرَعٌ أَنَا لَاقِيهِ، كَأَنِّي بِأَوْصَالِي تَتَقَطَّعُهَا عَسَلَانُ الْفَلَوَاتِ بَيْنَ النَّوَاوِيسِ وَ كَرْبَلَاءَ، فَيَمْلَأْنَ مِنِّي أَكْرَاشاً جُوفاً وَ أَجْرِبَةً سُغْباً، لَا مَحِيصَ عَنْ يَوْمٍ خُطَّ بِالْقَلَمِ، رِضَى اللَّهِ رِضَانَا أَهْلَ الْبَيْتِ، نَصْبِرُ عَلَى بَلَائِهِ وَ يُوَفِّينَا أَجْرَ الصَّابِرِينَ، لَنْ تَشُذَّ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ، صَلَّى اللّهُ عَلَيهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ، لُحْمَتُهُ، وَ هِيَ مَجْمُوعَةٌ لَهُ فِي حَظِيرَةِ الْقُدْسِ، تَقَرُّ بِهِمْ عَيْنُهُ وَ يُنْجَزُ بِهِمْ وَعْدُهُ، مَنْ كَانَ بَاذِلًا فِينَا مُهْجَتَهُ وَ مُوَطِّناً عَلَى لِقَاءِ اللَّهِ نَفْسَهُ، فَلْيَرْحَلْ مَعَنَا، فَإِنَّنِي رَاحِلٌ مُصْبِحاً، إِنْ شَاءَ اللَّهُ، تَعَالَى‏.

„Smrt je poput tragova ogrlica na vratovima djevojaka, neodvojiva od ljudi. Ja tako čeznem za susretom sa svojim precima kao što je Jakub čeznuo za Jusufom. Za mene je određeno gubilište na kojem ću se zaustaviti. Kao da svojim očima gledam kako zvijeri iz pustinje na području između Navavisai Kerbele komadaju dijelove moga tijela i pune svoje trbuhe i svoje prazne zavežljaje. Ne može se pobjeći od događaja koji su ispisani perom sudbine. I mi smo zadovoljni onim čime je Bog zadovoljan. Strpit ćemo se pred Njegovim ispitom i nagrada strpljivih će nam biti darovana. Poslanik i dio njegovog tijela nikada se neće razdvojiti i bit će u vječnom Džennetu pored njega, jer su oni bili radost i svjetlo Poslanikovog oka, a i obećanje njegovo će se ostvariti preko njih. Znajte, ko god je od vas spreman da prolije krv srca svoga na našem putu i pokloni svoju dušu na putu šehadeta i susreta s Bogom, neka krene s nama, jer ja ću sutra, ako Bog da, krenuti.“

Imam Husejn je u ovim izjavama naglasio svoju odlučnost da ne da prisegu Jezidu, čime izvršava svoju Božansku obavezu, objasnio razlog svog izlaska iz Mekke, nagovijestio sudbinu koja čeka njega i njegovu porodicu, pozvao da mu se pridruže svi koji se žele susresti s Allahom, ističući da je Svevišnji Allah poistovijetio svoje zadovoljstvo sa zadovoljstvom Ehli bejta.

Ukratko o ustanku u jednom pismu

Svjesnošću odgovornog vođe, velikog požrtvovanog borca za ideologiju, imam Husejn je odlučio vješto i promišljeno krenuti iz Mekke prema Iraku tek nakon što je obrazložio veći dio ciljeva i razloga svog pokreta. Vijesti o njemu su se proširile u svim krajevima islamskog svijeta.

Imam je napisao Beni Hašimu u Medini pismo u kojem ih je pozvao da iskoriste posljednju priliku za pomoć islamu, Božanskim načelima i vrijednostima, blistanje na nebu požrtvovanosti na ovom svijetu, vječnost lijepog spomena i opstanak simbola istine, pravde i prkosa te dostizanje najviših stepena Dženneta na Ahiretu. Nakon bismile napisao je:

بِسْمِ اللَّهِ الرَّحْمنِ الرَّحِيمِ، مِنَ الْحُسَيْنِ بْنِ عَلِيِّ بْنِ أَبِي طَالِبٍ، إِلَى أَخِيهِ وَ مَنْ قِبَلهُ مِنْ بَنِي هَاشِمٍ، أَمَّا بَعْدُ، فَإِنَّهُ مَنْ‏ لَحِقَ‏ بِي‏ مِنْكُمْ‏ اسْتُشْهِدَ، وَ مَنْ تَخَلَّفَ لَمْ يَبْلُغْ مَبْلَغَ الْفَتْحِ، وَ السَّلَامُ.

„Od Husejna ibn Alija njegovom bratu i ostalim s njima iz Beni Hašima. Doista, ko mi se od vas pridruži, postići će šehadet, a ko mi se ne pridruži, neće postići pobjedu ni olakšanje. Selam.“

Kada je pismo imama Husejna stiglo Beni Hašimu u Medinu, jedna njihova skupina je krenula da se pridruži Imamu kako bi postigli pobjedu i šehadet pred Poslanikovim mirisnim cvijetom.

Praćenje imama od strane vlasti

Imam Husejn se nije bio puno udaljio od Mekke kada ga je stigla grupa sigurnosnih snaga pod komandom Jahja ibn Seida. Poslao ih je namjesnik Mekke, Amr ibn Seid, kako bi spriječili Imamovo putovanje. Među njima je počela prepirka i čak su bili počeli gurati jedan drugog i zamahivati bičevima, ali imam Husejn i njegovi ashabi su odlučno odbili da se vrate.

U Ten'imu

Karavan imama Husejna je nastavio ne obraćajući pažnji ni na šta. U području Ten'imsusreli su karavan deva koji se kretao prema Šamu noseći iz Jemena darove za Jezida ibn Muaviju. Imam Husejn je iznajmio nekoliko deva za svoj prtljag i ashabe i vlasnicima rekao: „Ko želi da krene s nama prema Iraku isplatit ćemo mu zakupninu i dobro ćemo postupati s njim, a ako neko poželi da nas napusti s pola puta, isplatit ćemo mu za ono što je prešao.“ Jedna skupina je krenula s njim, a ostali su odbili.

U Safahu

Imam je nastavio svoj put dok nije stigao do Safaha,gdje je susreo pjesnika Ferezdeka. Upitao ga je u kakvom su stanju ljudi i on mu je odgovorio: „Njihova srca su uz tebe, a sablje uz Beni Umejje. A odredba dolazi s neba.“ Imam mu je rekao: „U pravu si. Allahu pripadaju sve stvari. On radi ono što želi i svaki dan naš Gospodar se nečim zanima. Ako se spusti odredba da bude ono što mi želimo, mi ćemo Mu zahvaliti na Njegovim blagodatima, jer On je pomagač u izvršenju zahvale, a ako odredba bude suprotna našem nadanju, pa neće prekoračiti onaj čije su namjere istina i čija je duša ispunjena bogobojaznošću.“

Potom je Imam nastavio svoj put odlučno i postojano i na njegovu odlučnost nisu uticale Ferezdekove riječi o klonulosti ljudi i njihovoj saradnji s emevijama.

Imamovo pismo stanovnicima Kufe

Kada je imam Husejn stigao u mjesto zvano Hadžir u području Batru Zi-Rumme, a to je jedno od svratišta hadžija koje idu preko pustinje, napisao je pismo svojm sljedbenicima u Kufi najavljujući im svoj dolazak. Ni tada mu još uvijek nije bila stigla vijest o Muslimu. U pismu je stajalo:

بِسْمِ اللَّهِ الرَّحْمنِ الرَّحِيمِ‏، مِنَ الْحُسَيْنِ بْنِ عَلِيٍّ إِلَى إِخْوَانِهِ الْمُؤْمِنِينَ وَ الْمُسْلِمِينَ، سَلَامٌ عَلَيْكُمْ، فَإِنِّي أَحْمَدُ إِلَيْكُمُ اللَّهَ الَّذِي لَا إِلَهَ إِلَّا هُوَ، أَمَّا بَعْدُ، فَإِنَّ كِتَابَ مُسْلِمِ بْنِ عَقِيلٍ جَاءَنِي، يُخْبِرُنِي‏ فِيهِ‏ بِحُسْنِ‏ رَأْيِكُمْ وَ اجْتِمَاعِ مَلَئِكُمْ عَلَى نَصْرِنَا وَ الطَّلَبِ بِحَقِّنَا، فَسَأَلْتُ اللَّهَ أَنْ يُحْسِنَ لَنَا الصَّنِيعَ وَ أَنْ يُثِيبَكُمْ عَلَى ذَلِكَ أَعْظَمَ الْأَجْرِ وَ قَدْ شَخَصْتُ إِلَيْكُمْ مِنْ مَكَّةَ يَوْمَ الثَّلَاثَاءِ، لِثَمَانٍ مَضَيْنَ مِنْ ذِي الْحِجَّةِ، يَوْمَ التَّرْوِيَةِ، فَإِذَا قَدِمَ عَلَيْكُمْ رَسُولِي فَانْكَمِشُوا فِي أَمْرِكُمْ وَ جِدُّوا، فَإِنِّي قَادِمٌ عَلَيْكُمْ فِي‏أَيَّامِي هَذِهِ، وَ السَّلَامُ عَلَيْكُمْ وَ رَحْمَةُ اللَّهِ وَ بَرَكَاتُهُ.

„U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog. Od Husejna ibn Alija za svoju braću, vjernike muslimane. Selamun alejkum. Zahvaljujem Allahu, nema drugog božanstva osim Njega. Stiglo mi je pismo Muslima ibn Akila u kojem me obavijestio o ispravnosti vašeg mišljenja i vašoj saglasnosti da nam pomognete u traženju našeg prava pa molim Allaha da nam podari najljepše i da vas nagradi za to najvećom nagradom. Krenuo sam prema vama iz Mekke u utorak, osmog zul-hidždžde, to jeste na dan tervije, pa kada vam dođe moj izaslanik, požurite i potrudite se. Doista vam dolazim ovih dana. Neka vam je selam, Božija milost i blagoslovi.“Ovo pismo je poslao po Kajsu ibn Mushiru es-Sejdaviju.

Mjere koje su poduzele emevije

Vijesti o tome kako se imam Husejn kreće prema Kufi se proširila pa su se emevije uznemirile, osjećajući strah i neugodnost. Putnici su prenijeli vijesti o velikom borcu. Vijest je stigla do Ubejdullajha ibn Zijada i on je smislio plan da spriječi imama Husejna da dođe u Kufu pa je spremio svoje ljude i vojnike i poslao komandanta svojih sigurnosnih snaga, Husejna ibn Numejra et-Temima, da izvrši ovu dužnost. Husejn ibn Numejr je odredio strateški položaj preko kojeg je mogao kontrolisati put kojim je Imam trebao proći pa se spustio u Kadisije i odredio je kao mjesto komande svojih snaga.

Hapšenje Kajsa ibn Muhsira

Kajs ibn Mushir es-Sejadavi je s Imamovim pismom krenuo prema Kufi. Kada je stigao u Kadisijje, Husejn ibn Numejr ga je uhapsio i poslao ga Ubejdullahu ibn Zijadu. Ubejdullah mu je rekao: „Popni se na minber i vrijeđaj lažljivca Husejna ibn Alija.“ Kajs se popeo na minber. Zahvalio je Allahu, veličao Ga, a potom rekao: „Ljudi, uistinu je Husejn ibn Ali najbolji čovjek među ljudima, sin kćerke Allahovog Poslanika, a ja sam njegov izaslanik vama. Odvojio sam se od njega u području el-Hadžir,pa požurite prema njemu i podržite ga...“ Zatim je prokleo Ubejdullaha ibn Zijada i njegovog oca i proučio salavat i selam na imama Alija. Ibn Zijad je naredio da ga spuste s minbera, odvedu na krov palače i bace. Tako je Kajs postao šehid.

Preneseno je da je pao na zemlju vezanih ruku. Kosti su mu bile polomljene, ali još je bio živ pa je došao neki čovjek po imenu Abdulmelik ibn Umejr el-Lahmi pa ga zaklao. Kad su mu prigovorili zbog toga, odgovorio je: „Ja sam htio da mu olakšam.“

Sa Zuhejrom ibn el-Kajnom

Karavan imama Husejna je stigao do svratišta Zerrud gdje su se zadržali neko vrijeme. U blizini tog svratišta je bio zastao i Zuhejr ibn el-Kajn el-Bedželi sa svojim saputnicima, a on bio je naklonjen Osmanu. Te godine je obavio hadždž i bio je na povratku prema Kufi. Pošto on i njegovi saputnici nisu htjeli da se približe karavanu imama Husejna, da ne bi bili pozvani da im se pridruže i pomognu, pokušali su držati određeno rastojanje i ne odmarati se na istom mjestu. Jedan od njih je prenio da su bili primorani da zastanu upravo u ovom svratištu. Imam je poslao nekog od svojih ashaba da ga pozove i došao je upravo kad su Zuhejr i njegovi saputnici ručali. Izaslanik imama Husejna je prenio poruku pa su se oni uznemirili i ostavili hranu koju su imali u rukama, a izgledali su kao da im je na glavu sletjela ptica. Zuhejrova supruga mu je rekla: „Poslanikov sin je poslao nekog po tebe, a ti ne ideš. Subhanallah! Zašto ne odeš da vidiš šta hoće?“ Zuhejr je onda otišao kod njega i brzo se vratio sretan, nasmijanog lica. Naredio je da se njegov šator i prtljag sakupe te ih je odnio do blizine šatora imama Husejna. Ženi je rekao: „Ti si slobodna, idi svojim roditeljima, jer ne želim da zbog mene tebi dođe ništa osim dobra.“ Onda je rekao svojim prijateljima: „Ko god želi, može krenuti sa mnom, a inače, ovo je naše posljednje viđenje. Ispričat ću vam i jedan događaj: Mi smo ratovali na obali Kaspijskog mora i Svevišnji Allah nam se smilovao darujući nam pobjedu i ogromnu količinu ratnog plijena. Selman Farisi nas je pitao jesmo li sretni zbog pobjede kojom nas je Svevišnji Allah počastio i plijenom kojeg smo zadobili i rekli smo da jesmo. On nam je na to uzvratio: ‘Kada doživite da sretnete poglavara mladića iz Muhammedove porodice, trebate se više radovati borbi uz njega od ovog plijena što ste ga danas zadobili i prepuštam vas Bogu uz njega.‘“ Poslije je preneseno: „Potom je, tako mi Allaha, bio među ljudima uz Husejna sve dok nije bio ubijen. Neka mu se Allah smiluje.“

Imamu Husejnu pristižu vijesti o pogoršanju stanja

Kufa se uznemirila i poljuljala, pojavili su se znaci opasnog pogoršanja stanja, a ravnoteža snaga se počela remetiti u korist emevijske vlasti. Slabost je počela gmizati i raspad se širio u krugovima opozicije. Nasilje uhoda i mito su počeli djelovati. Front opozicije se raspao i odustali su od prisege oni koji su je bili dali imamu Husejnu. Ubijeni su Muslim ibn Akil, Hani ibn Urve i Kajs ibn Mushir es-Sejdavi, a zatvoren je Muhtar ibn Ubejd es-Sekefi. Stanje u Kufi je bilo potpuno prevrnuto.

Imam Husejn je nastavio svoj put i, kako nije imao nove vijesti o razvoju situacije, poslao je Abdullaha ibn Jaktura prema Muslimu ibn Akilu kako bi se informisao. Međutim, na putu u mjestu zvanom Sealebije je dobio vijest o pogoršanju stanja i ubistvu Muslima ibn Akila. I drugi Imamov izaslanik prema Muslimu je bio pao u ruke vojniku Ibn Numejru pa ga je odveo Ibn Zijadu u Kufu. I on je, kao i prethodni izaslanik, bio primjer za čvrstinu, smjelost i vjernost.

Vijest o hapšenju izaslanika i njegovoj pogibiji je stigla imamu Husejnu u mjestu zvanom Zubale. Tako su vijesti o pogoršanju stanja jedna za drugom pristizale, ukazali su mu se svi znaci opasnog odustajanja i osjetio je iznevjeru i kršenje zavjeta pa je stao među svoje ashabe i porodicu, da ih obavijesti o novim dešavanjima i iznese pred njih stvarnost kako bi bili svjesni svog stanja, pa im rekao:

(بِسْمِ اللَّهِ الرَّحْمنِ الرَّحِيمِ‏) أَمَّا بَعْدُ، فَإِنَّهُ قَدْ أَتَانَا خَبَرٌ فَظِيعٌ‏: قَتْلُ مُسْلِمِ بْنِ عَقِيلٍ وَ هَانِئِ بْنِ عُرْوَةَ وَ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ يَقْطُرَ وَ قَدْ خَذَلَنَا شِيعَتُنَا، فَمَنْ أَحَبَّ مِنْكُمُ الِانْصِرَافَ فَلْيَنْصَرِفْ غَيْرَ حَرِجٍ، لَيْسَ عَلَيْهِ ذِمَامٌ.

„U ime Allaha Milostivog, Samilosnog. Stigla mi je bolna vijest o šehadetu Muslima, Hanija i Abdullaha ibn Jaktura. Naši sljedbenici u Kufi su odustali od pomaganja. Ko god želi da se vrati, može to učiniti i s naše strane nikakav zavjet mu se neće stavljati na teret.“

Ljudi su se razišli od njega i otišli desno i lijevo. On je ostao među svojim ashabima koji su pošli s njim iz Medine i malim brojem onih koji su im se na putu priključili. Učinio je to jer je znao da su ga mnogi beduini slijedili samo zato što su mislili da će on doći u grad u kojem su stanovnici već čvrsti u pokornosti njemu i nije želio da oni idu s njim, a da ne znaju s čime će se susresti.

Pred zoru je imam Husejn naredio svojim ashabima da ponesu više vode pa su krenuli.

Briga imama Alija za Hasana i Husejna

Imam Husejn se borio u Bici na Sifinu kao i u Bici na devi, iako je, kako je preneseno u nekim predajama, Zapovjednik vjernih sprječavao Hasana i Husejna da izađu na bojno polje iz straha da se ne prekine rod Allahovog Poslanika, što se vidi iz njegovih riječi:

امْلِكُوا عَنِّي‏ هَذَا الْغُلَامَ لَا يَهُدَّنِي، فَإِنِّي أَنْفَسُ بِهَذَيْنِ يَعْنِي الْحَسَنَ وَ الْحُسَيْنَ، عَلَيهِما السَّلامُ، عَلَى الْمَوْتِ لِئَلَّا يَنْقَطِعَ بِهِمَا نَسْلُ رَسُولِ اللَّهِ، صَلَّى الله عَلَيهِ وَ آلِه وَ سَلَّمَ.

„Zadržite mi ovog mladića da me ne slomi, jer ja ne dam da ova dva mladića budu ubijeni da se ne bi prekinuo rod Allahovog Poslanika.“U drugim predajama stoji da je Zapovjednik vjernih više puta slao svog sina Muhammeda ibn Hanefiju na bojna polja, a to nije dozvoljavao Hasanu i Husejnu. Upitali su Muhammeda zbog čega je tako postupao pa je odgovorio: „Njih dvojica su njegove oči, a ja sam njegova desna ruka, pa on svoje oči štiti svojom desnom rukom.“Ovaj odgovor pokazuje kakvo mjesto su imali Hasan i Husejn kod imama Alija.

Po predajama, imam Husejn je ostao uz oca i nakon Sifina, u svim događajima, kao što su pitanja presude i sukoba Nahrevana. Jasno je da su događaji koje je imam Husejn proživljavao uz svog oca bili tragični i veoma gorki, a tragedija je dostigla svoj vrhunac onda kada su haridžije osmislili zavjeru ubistva najuzvišenijeg primjera savršenog čovjeka nakon Allahovog Poslanika – kada je zločinac Abdurrahman ibn Muldžem el-Muradi, jedan od haridžija, udario sabljom po glavi svog imama, Zapovjednika vjernih, prilikom obavljanja ibadeta u mihrabu.

Oporuke Zapovjednika vjernih imamu Husejnu

Oporuke Zapovjednika vjernih svom sinu Husejnu pokazuju veličinu njegove pažnje i ljubavi prema njemu. U Nehdžu-l-belagi je preneseno da je Zapovjednik vjernih, kada ga je Ibn Muldžem ranio, oporučio Hasanu i Husejnu:

أُوصِيكُمَا بِتَقْوَى اللَّهِ وَ أَنْ‏ لَا تَبْغِيَا الدُّنْيَا وَ إِنْ بَغَتْكُمَا وَ لَا تَأْسَفَا عَلَى شَيْ‏ءٍ مِنْهَا زُوِيَ عَنْكُمَا وَ قُولَا بِالْحَقِّ وَ اعْمَلَا لِلْآخِرَةِ وَ كُونَا لِلظَّالِمِ خَصْماً وَ لِلْمَظْلُومِ عَوْناً أُوصِيكُمَا وَ جَمِيعَ وُلْدِي وَ أَهْلِي وَ مَنْ بَلَغَهُ كِتَابِي بِتَقْوَى اللَّهِ وَ نَظْمِ أَمْرِكُمْ وَ صَلَاحِ ذَاتِ بَيْنِكُمْ فَإِنِّي سَمِعْتُ جَدَّكُمَا ص يَقُولُ صَلَاحُ ذَاتِ الْبَيْنِ أَفْضَلُ مِنْ عَامَّةِ الصَّلَاةِ وَ الصِّيَامِ اللَّهَ اللَّهَ فِي الْأَيْتَامِ فَلَا تُغِبُّوا أَفْوَاهَهُمْ وَ لَا يَضِيعُوا بِحَضْرَتِكُمْ وَ اللَّهَ اللَّهَ فِي جِيرَانِكُمْ فَإِنَّهُ وَصِيَّةُ نَبِيِّكُمْ مَا زَالَ يُوصِي بِهِمْ حَتَّى ظَنَنَّا أَنَّهُ سَيُوَرِّثُهُمْ وَ اللَّهَ اللَّهَ فِي الْقُرْآنِ لَا يَسْبِقُكُمْ بِالْعَمَلِ بِهِ غَيْرُكُمْ وَ اللَّهَ اللَّهَ فِي الصَّلَاةِ فَإِنَّهَا عَمُودُ دِينِكُمْ وَ اللَّهَ اللَّهَ فِي بَيْتِ رَبِّكُمْ لَا تُخْلُوهُ مَا بَقِيتُمْ فَإِنَّهُ إِنْ تُرِكَ لَمْ تُنَاظَرُوا وَ اللَّهَ اللَّهَ فِي الْجِهَادِ بِأَمْوَالِكُمْ وَ أَنْفُسِكُمْ وَ أَلْسِنَتِكُمْ فِي سَبِيلِ اللَّهِ وَ عَلَيْكُمْ بِالتَّوَاصُلِ وَ التَّبَاذُلِ وَ إِيَّاكُمْ وَ التَّدَابُرَ وَ التَّقَاطُعَ لَا تَتْرُكُوا الْأَمْرَ بِالْمَعْرُوفِ وَ النَّهْيَ عَنِ الْمُنْكَرِ فَيُوَلَّى عَلَيْكُمْ أَشْرَارُكُمْ ثُمَّ تَدْعُونَ فَلَا يُسْتَجَابُ لَكُمْ ثُمَّ قَالَ يَا بَنِي عَبْدِ الْمُطَّلِبِ لَا أُلْفِيَنَّكُمْ تَخُوضُونَ دِمَاءَ الْمُسْلِمِينَ خَوْضاً تَقُولُونَ قُتِلَ أَمِيرُ الْمُؤْمِنِينَ أَلَا لَا يُقْتَلَنَ‏ بِي إِلَّا قَاتِلِي انْظُرُوا إِذَا أَنَا مِتُّ مِنْ ضَرْبَتِهِ هَذِهِ‏ فَاضْرِبُوهُ ضَرْبَةً بِضَرْبَةٍ وَ لَا يُمَثَّلْ بِالرَّجُلِ فَإِنِّي سَمِعْتُ رَسُولَ اللَّهِ ص يَقُولُ إِيَّاكُمْ وَ الْمُثْلَةَ وَ لَوْ بِالْكَلْبِ الْعَقُور.

„Oporučujem vam da budete svjesni Boga i da ne čeznete za svijetom ovim, makar on tražio vas. Ne žalite ni za čim od njega što vam je uskraćeno. Govorite istinu i radite za nagradu. Budite protivnici tlačitelju, a pomagači potlačenom.

Oporučujem vama i svoj djeci mojoj i članovima porodice moje i svakome do koga dospije ova pisana oporuka moja da budete svjesni Boga, da valjano uređujete poslove svoje i otklanjate nesuglasice između sebe, jer čuo sam djeda vašeg – mir i blagoslovi Božiji neka su s njim i njegovim! – kako kaže: ‚Popravljanje odnosa međusobnih bolje je od namaza neobaveznog i posta neobaveznog.‘

Bojte se Boga i, opet, bojte se Boga u pogledu siročadi! Ne dopustite da gladuju i neka ne budu upropašteni dok je vas.

Bojte se Boga i, opet, bojte se Boga u pogledu susjeda vaših, jer su oni oporuka Vjerovjesnika! Toliko je oporučivao ophođenje lijepo s njima da smo pomišljali da će učiniti da jedan drugoga nasljeđuju.

Bojte se Boga i, opet, bojte se Boga u pogledu Kur'ana! Neka vas niko drugi ne pretekne u postupanju po njemu. Bojte se Boga i, opet, bojte se Boga u pogledu namaza, jer je on stup vjere vaše!

Bojte se Boga i, opet, bojte se Boga u pogledu Kuće Gospodara vašeg! Ne napuštajte je dok ste živi, jer ako ona bude napuštena, ni vi nećete biti oni na koje se ugleda.

Bojte se Boga i, opet, bojte se Boga u pogledu džihada imecima vašim, životima i riječima na putu Božijem!

Ustrajte u prijateljstvu međusobnom i žrtvovanju jednih za druge. I čuvajte se svađa i napuštanja međusobnog. Ne odustajte od pozivanja na dobro i odvraćanja od zla, pa da zli među vama upravljaju nad vama, kada ćete moliti, ali vam to neće prihvaćeno biti.“

Potom je rekao: „Abdulmuttalibovi sinovi, doista vas ne želim vidjeti kako grubo gazite u krvi muslimana vičući: ‚Ubijen je Zapovjednik vjernih!‘ Pripazite dobro! Ne ubijte nipošto za me ikog osim ubojice moga!

Pričekajte! Ako umrem od ovoga udarca njegova, onda ga udarite. Udarac za udarac. I ne unakazite čovjeka, jer sam doista čuo Poslanika Božijeg – mir i blagoslovi Božiji neka su s njim i njegovim! – kako kaže: ‚Čuvajte se nakaženja, makar se radilo o psu bijesnom!‘“

Prenesena je još jedna sveobuhvatna i vrijedna oporuka, posvećena imamu Husejnu. Zabilježio ju je Ibn Šu'be u Tuhefu-l-Ukul, a mi ćemo je navesti zbog njene važnosti jer sadržava jasne mudrosti i vječne moralne savjete:

يَا بُنَيَّ أُوصِيكَ بِتَقْوَى اللَّهِ فِي الْغِنَى وَ الْفَقْرِ- وَ كَلِمَةِ الْحَقِّ فِي الرِّضَا وَ الْغَضَبِ- وَ الْقَصْدِ فِي الْغِنَى وَ الْفَقْرِ- وَ بِالْعَدْلِ عَلَى الصَّدِيقِ وَ الْعَدُوِّ- وَ بِالْعَمَلِ فِي النَّشَاطِ وَ الْكَسَلِ- وَ الرِّضَا عَنِ اللَّهِ فِي الشِّدَّةِ وَ الرَّخَاءِ- أَيْ بُنَيَّ مَا شَرٌّ بَعْدَهُ الْجَنَّةُ بِشَرٍّ- وَ لَا خَيْرٌ بَعْدَهُ النَّارُ بِخَيْرٍ- وَ كُلُّ نَعِيمٍ دُونَ الْجَنَّةِ مَحْقُورٌ- وَ كُلُّ بَلَاءٍ دُونَ النَّارِ عَافِيَةٌ- وَ اعْلَمْ أَيْ بُنَيَّ أَنَّهُ مَنْ أَبْصَرَ عَيْبَ نَفْسِهِ شُغِلَ عَنْ‏ عَيْبِ‏ غَيْرِهِ‏- وَ مَنْ تَعَرَّى مِنْ لِبَاسِ التَّقْوَى لَمْ يُسْتَتَرْ بِشَيْ‏ءٍ مِنَ اللِّبَاسِ- وَ مَنْ رَضِيَ بِقَسْمِ اللَّهِ لَمْ يَحْزَنْ عَلَى مَا فَاتَهُ وَ مَنْ سَلَّ سَيْفَ الْبَغْيِ قُتِلَ بِهِ- وَ مَنْ حَفَرَ بِئْراً لِأَخِيهِ وَقَعَ فِيهَا- وَ مَنْ هَتَكَ حِجَابَ غَيْرِهِ انْكَشَفَتْ عَوْرَاتُ بَيْتِهِ‏ - وَ مَنْ نَسِيَ خَطِيئَتَهُ اسْتَعْظَمَ خَطِيئَةَ غَيْرِهِ- وَ مَنْ كَابَدَ الْأُمُورَ عَطِبَ‏ وَ مَنِ اقْتَحَمَ الْغَمَرَاتِ غَرِقَ- وَ مَنْ أُعْجِبَ بِرَأْيِهِ ضَلَّ وَ مَنِ اسْتَغْنَى بِعَقْلِهِ زَلَّ- وَ مَنْ تَكَبَّرَ عَلَى النَّاسِ ذَلَّ وَ مَنْ خَالَطَ الْعُلَمَاءَ وُقِّرَ- وَ مَنْ خَالَطَ الْأَنْذَالَ حُقِّرَ - وَ مَنْ سَفِهَ عَلَى النَّاسِ شُتِمَ‏ - وَ مَنْ دَخَلَ مَدَاخِلَ السَّوْءِ اتُّهِمَ- وَ مَنْ مَزَحَ‏ اسْتُخِفَّ بِهِ- وَ مَنْ أَكْثَرَ مِنْ شَيْ‏ءٍ عُرِفَ بِهِ وَ مَنْ كَثُرَ كَلَامُهُ كَثُرَ خَطَاؤُهُ- وَ مَنْ كَثُرَ خَطَاؤُهُ‏ قَلَّ حَيَاؤُهُ وَ مَنْ قَلَّ حَيَاؤُهُ قَلَّ وَرَعُهُ- وَ مَنْ قَلَّ وَرَعُهُ مَاتَ قَلْبُهُ وَ مَنْ مَاتَ قَلْبُهُ دَخَلَ النَّارَ- أَيْ بُنَيَّ مَنْ نَظَرَ فِي عُيُوبِ النَّاسِ- وَ رَضِيَ لِنَفْسِهِ بِهَا فَذَاكَ الْأَحْمَقُ بِعَيْنِهِ- وَ مَنْ تَفَكَّرَ اعْتَبَرَ وَ مَنِ اعْتَبَرَ اعْتَزَلَ وَ مَنِ اعْتَزَلَ سَلِمَ- وَ مَنْ تَرَكَ الشَّهَوَاتِ كَانَ حُرّاً- وَ مَنْ تَرَكَ الْحَسَدَ كَانَتْ لَهُ الْمَحَبَّةُ عِنْدَ النَّاسِ- أَيْ بُنَيَّ عِزُّ الْمُؤْمِنِ غِنَاهُ عَنِ النَّاسِ- وَ الْقَنَاعَةُ مَالٌ لَا يَنْفَدُ- وَ مَنْ أَكْثَرَ ذِكْرَ الْمَوْتِ رَضِيَ مِنَ الدُّنْيَا بِالْيَسِيرِ- وَ مَنْ عَلِمَ أَنَّ كَلَامَهُ مِنْ عَمَلِهِ قَلَّ كَلَامُهُ إِلَّا فِيمَا يَنْفَعُهُ أَيْ بُنَيَّ الْعَجَبُ مِمَّنْ يَخَافُ الْعِقَابَ فَلَمْ يَكُفَّ- وَ رَجَا الثَّوَابَ فَلَمْ يَتُبْ وَ يَعْمَلْ- أَيْ بُنَيَّ الْفِكْرَةُ تُورِثُ نُوراً وَ الْغَفْلَةُ ظُلْمَةٌ- وَ الْجِدَالَةُ ضَلَالَةٌ وَ السَّعِيدُ مَنْ وُعِظَ بِغَيْرِهِ- وَ الْأَدَبُ خَيْرُ مِيرَاثٍ- وَ حُسْنُ الْخُلُقِ خَيْرُ قَرِينٍ- لَيْسَ مَعَ قَطِيعَةِ الرَّحِمِ نَمَاءٌ وَ لَا مَعَ الْفُجُورِ غِنًى- أَيْ بُنَيَّ الْعَافِيَةُ عَشَرَةُ أَجْزَاءٍ- تِسْعَةٌ مِنْهَا فِي الصَّمْتِ إِلَّا بِذِكْرِ اللَّهِ- وَ وَاحِدٌ فِي تَرْكِ مُجَالَسَةِ السُّفَهَاءِ أَيْ بُنَيَّ مَنْ تَزَيَّا بِمَعَاصِي اللَّهِ فِي الْمَجَالِسِ أَوْرَثَهُ اللَّهُ ذُلًّا- وَ مَنْ طَلَبَ الْعِلْمَ عَلِمَ يَا بُنَيَّ رَأْسُ الْعِلْمِ الرِّفْقُ وَ آفَتُهُ الْخُرْقُ‏ - وَ مِنْ كُنُوزِ الْإِيمَانِ الصَّبْرُ عَلَى الْمَصَائِبِ- وَ الْعَفَافُ زِينَةُ الْفَقْرِ وَ الشُّكْرُ زِينَةُ الْغِنَى- كَثْرَةُ الزِّيَارَةِ تُورِثُ الْمَلَالَةَ وَ الطُّمَأْنِينَةُ قَبْلَ الْخِبْرَةِ ضِدُّ الْحَزْمِ‏ - وَ إِعْجَابُ الْمَرْءِ بِنَفْسِهِ يَدُلُّ عَلَى ضَعْفِ عَقْلِهِ أَيْ بُنَيَّ كَمْ نَظْرَةٍ جَلَبَتْ حَسْرَةً- وَ كَمْ مِنْ كَلِمَةٍ سَلَبَتْ نِعْمَةً- أَيْ بُنَيَّ لَا شَرَفَ أَعْلَى مِنَ الْإِسْلَامِ- وَ لَا كَرَمَ أَعَزُّ مِنَ التَّقْوَى- وَ لَا مَعْقِلَ أَحْرَزُ مِنَ الْوَرَعِ‏ وَ لَا شَفِيعَ أَنْجَحُ مِنَ التَّوْبَةِ- وَ لَا لِبَاسَ أَجْمَلُ مِنَ الْعَافِيَةِ- وَ لَا مَالَ أَذْهَبُ بِالْفَاقَةِ مِنَ الرِّضَا بِالْقُوتِ- وَ مَنِ اقْتَصَرَ عَلَى بُلْغَةِ الْكَفَافِ تَعَجَّلَ الرَّاحَةَ وَ تَبَوَّأَ خَفْضَ الدَّعَةِ- أَيْ بُنَيَّ الْحِرْصُ مِفْتَاحُ التَّعَبِ وَ مَطِيَّةُ النَّصَبِ‏ - وَ دَاعٍ إِلَى التَّقَحُّمِ فِي الذُّنُوبِ- وَ الشَّرَهُ جَامِعٌ لِمَسَاوِي الْعُيُوبِ‏ - وَ كَفَاكَ تَأْدِيباً لِنَفْسِكَ مَا كَرِهْتَهُ مِنْ غَيْرِكَ لِأَخِيكَ عَلَيْكَ مِثْلُ الَّذِي لَكَ عَلَيْهِ- وَ مَنْ تَوَرَّطَ فِي الْأُمُورِ بِغَيْرِ نَظَرٍ فِي الْعَوَاقِبِ فَقَدْ تَعَرَّضَ لِلنَّوَائِبِ- التَّدْبِيرُ قَبْلَ الْعَمَلِ يُؤْمِنُكَ النَّدَمَ- مَنِ اسْتَقْبَلَ وُجُوهَ الْآرَاءِ عَرَفَ مَوَاقِعَ الْخَطَاءِ- الصَّبْرُ جُنَّةٌ مِنَ الْفَاقَةِ الْبُخْلُ جِلْبَابُ الْمَسْكَنَةِ- الْحِرْصُ عَلَامَةُ الْفَقْرِ- وَصُولٌ مُعْدِمٌ خَيْرٌ مِنْ جَافٍ مُكْثِرٍ - لِكُلِّ شَيْ‏ءٍ قُوتٌ وَ ابْنُ آدَمَ‏ قُوتُ الْمَوْتِ- أَيْ بُنَيَّ لَا تُؤْيِسْ مُذْنِباً- فَكَمْ مِنْ عَاكِفٍ عَلَى ذَنْبِهِ خُتِمَ لَهُ بِخَيْرٍ- وَ كَمْ مِنْ مُقْبِلٍ عَلَى عَمَلِهِ مُفْسِدٌ فِي آخِرِ عُمُرِهِ- صَائِرٌ إِلَى النَّارِ نَعُوذُ بِاللَّهِ مِنْهَا- أَيْ بُنَيَّ كَمْ مِنْ عَاصٍ نَجَا وَ كَمْ مِنْ عَامِلٍ هَوَى- وَ مَنْ تَحَرَّى الصِّدْقَ خَفَّتْ عَلَيْهِ الْمُؤَنُ‏ فِي خِلَافِ النَّفْسِ رُشْدُهَا- السَّاعَاتُ تَنْقُصُ الْأَعْمَارَ وَيْلٌ لِلْبَاغِينَ مِنْ أَحْكَمِ الْحَاكِمِينَ- وَ عَالِمِ ضَمِيرِ الْمُضْمِرِينَ- يَا بُنَيَّ بِئْسَ الزَّادُ إِلَى الْمَعَادِ الْعُدْوَانُ عَلَى الْعِبَادِ- فِي كُلِّ جُرْعَةٍ شَرَقٌ وَ فِي كُلِّ أُكْلَةٍ غَصَصٌ‏ لَنْ تُنَالَ نِعْمَةٌ إِلَّا بِفِرَاقِ أُخْرَى- مَا أَقْرَبَ الرَّاحَةَ مِنَ النَّصَبِ- وَ الْبُؤْسَ مِنَ النَّعِيمِ وَ الْمَوْتَ مِنَ الْحَيَاةِ وَ السُّقْمَ مِنَ الصِّحَّةِ فَطُوبَى لِمَنْ أَخْلَصَ لِلَّهِ عَمَلَهُ وَ عِلْمَهُ وَ حُبَّهُ وَ بُغْضَهُ- وَ أَخْذَهُ وَ تَرْكَهُ وَ كَلَامَهُ وَ صَمْتَهُ وَ فِعْلَهُ وَ قَوْلَهُ- وَ بَخْ بَخْ‏ لِعَالِمٍ عَمِلَ فَجَدَّ- وَ خَافَ الْبَيَاتَ فَأَعَدَّ وَ اسْتَعَدَّ- إِنْ سُئِلَ نَصَحَ وَ إِنْ تُرِكَ صَمَتَ- كَلَامُهُ صَوَابٌ وَ سُكُوتُهُ مِنْ غَيْرِ عِيٍّ جَوَابٌ‏ - وَ الْوَيْلُ كُلُّ الْوَيْلِ لِمَنْ بُلِيَ بِحِرْمَانٍ وَ خِذْلَانٍ وَ عِصْيَانٍ- فَاسْتَحْسَنَ لِنَفْسِهِ مَا يَكْرَهُهُ مِنْ غَيْرِهِ- وَ أَزْرَى عَلَى النَّاسِ بِمِثْلِ مَا يَأْتِي- وَ اعْلَمْ أَيْ بُنَيَّ أَنَّهُ مَنْ لَانَتْ كَلِمَتُهُ وَجَبَتْ مَحَبَّتُهُ- وَفَّقَكَ اللَّهُ لِرُشْدِهِ وَ جَعَلَكَ مِنْ أَهْلِ طَاعَتِهِ بِقُدْرَتِهِ إِنَّهُ جَوَادٌ كَرِيم‏.

„O, sinko moj, oporučujem ti bojazan od Allaha i u bogatstvu i siromaštvu, izricanje istine i u zadovoljstvu i u srdžbi, umjerenost i u imućnosti i oskudici, pravednost i prema prijateljima i prema neprijateljima, rad i u živahnosti i u malaksalosti, zadovoljstvo Allahom i u teškoći i lahkoći. O, sinko moj, nije zlo ono nakon čega je Džennet niti je dobro ono nakon čega je Džehennem, a svaka blagodat manja od Dženneta je neznatna i svaka nedaća manja od Džehennema je spas. Znaj, sinko moj, da je onaj koji je osvijestio svoje mahane lišen tuđih nedostataka, a onaj koji je razodjenuo odjeću bogobojaznosti neće se pokriti nikakvom odjećom. Onaj koji je zadovoljan Božijim dijeljenjem neće se rastužiti zbog onoga što je izgubio, a onaj koji je izvukao sablju neposlušnosti bit će ubijen njome. Onaj koji kopa jamu za svog brata past će sam u nju, onome ko je poderao veo drugih razotkrit će se sramota njegove kuće, onaj ko je zaboravio svoj prijestup smatrat će velikim greške drugih, a ko se bori protiv prilika – strada, ko zaranja u vrtloge – utapa se. Ko se oduševi svojom mišlju, skrenut će s puta. Ko se osamostali svojim umom, pokliznut će. Ko se uzoholi prema ljudima, bit će ponižen. Ko se druži s učenima, bit će poštovan, a ko se druži s niskim, bit će prezren. Ko pretjeruje u drskosti, bit će uvrijeđen, ko zalazi na mjesta na zlu glasu – bit će osumnjičen. Ko se šali, bit će omalovažavan, a ko se puno bavi nečim, bit će upoznat s time. Ko puno govori – puno griješi, ko puno griješi – malo se stidi, ko se malo stidi – plitke je savjesti, ko je plitke savjesti – umrtvljenog je srca, a čije je srce umrtvljeno – taj ulazi u Vatru. O, sinko moj, ko vidi nedostatke drugih, a odobrava ih kod sebe – on je budala prava. Ko razmišlja, uzima pouku, ko uzima pouku, povlači se (od grijeha i svega što vodi u propast), a ko se povuče, postaje spašen. Ko napušta strasti, slobodan je i ko ostavi zavisti, zaslužuje ljubav kod ljudi.

O, sinko moj, dostojanstvo vjernika je njegova ovisnost o ljudima, a zadovoljstvo je imetak koji ne nestaje. Ko se često sjeća smrti – zadovoljava se udjelom malim od svijeta ovoga. Ko zna da mu je govor dio djela – govori manje, osim tamo gdje to ima svrhu neku.

O, sinko moj, čudan je onaj koji se boji kazne, a ne suzdržava se, i nada se nagradi, a ne kaje se i ne čini dobra djela!

O, sinko moj, razmišljanje donosi svjetlost, nehaj tminu, a neznanje zabludu. Sretan je onaj koji se savjetuje s drugima. Učtivost je najbolje naslijeđe. Ljepota naravi je najbolji drug. Uz prekidanje rodbinskih veza nema porasta opskrbe, a uz grijehe nema bogastva.

O, sinko moj, očuvanost ima deset dijelova. Devet je u šutnji, izuzev spominjanja Allaha, a jedan je u izbjegavanju druženja s neznalicama.

O, sinko moj, ko se u druženju s ljudima okiti grijesima prema Allahu, On će mu zadati poniženje, a ko traži znanje, naučit će.

O, sinko moj, glava znanja je blagost prema ljudima, a gubitak je grubost prema ljudima. Jedno od blaga vjere je strpljivost naspram nedaća. Krjepost je ukras siromaštva, a zahvalnost je ukras bogatstva. Često posjećivanje donosi umor. Povjerenje i sigurnost prije provjere oprečno je dalekovidnom promišljanju. Ushićenost sobom upućuje na slabu pamet.

O, sinko moj, koliko li je jedan pogled privukao žalosti i koliko li je jedna riječ oduzela blagodati!

O, sinko moj, nema odlike veće od islama, niti časti uzvišenije od svijesti o Bogu, niti utočišta boljeg od suzdržavanja, niti zastupnika djelotvornijeg od pokajanja, niti odjeće ljepše od očuvanosti, niti imetka koji bolje otklanja bijedu od zadovoljstva suštim uzdržavanjem. Onaj koji se ograniči na ono što je naprosto dovoljno za uzdržavanje postiže udobnost i priprema se za boravak u lagodnosti. Želja je ključ teškoće i sredstvo umora. Pohlepa, oholost i zavist jesu poticaji grijeha, dok je zlo skup svih nedostataka loših. Dovoljno ti je za odgoj tvoje duše da izbjegavaš ono što ti se kod drugih ne sviđa! Tvoj brat ima kod tebe ista prava koja ti imaš kod njega. Ko se zaglibi u posljedice svojih poslova, a nije promišljao o njihovom ishodu, sam je sebe izložio nedaćama. Planiranje prije djelovanja sačuvat će te od kajanja. Ko raspolaže s nekoliko mišljenja, razumijeva pogrješke. Strpljivost je štit naspram oskudice. Škrtost je košulja bijede. Pohlepa je znak siromaštva, ali siromašan koji sjedinjuje je bolji od osornog bogataša. Svaka stvar ima svoju hranu, a čovjek je hrana za smrt.

O, sinko moj, nemoj baciti griješnika u očaj u pogledu njegovih grijeha, pa koliko li je griješnika koji su završili dobrima i koliko li je počinitelja dobrih djela koja su pokvarili na kraju života, završajući u Vatri! O, sinko moj, koliko li je nepokornih koji su se izbavili i koliko li je dobročinitelja koji su pali. Ko teži iskrenosti, olakšat će mu se tereti. Upućenost duše je u suprotstavljanju njenoj požudi. Prolaskom časova smanjuje se život. Teško prijestupnicima od najpravednijeg suca i znalca dubina onih koji svoje zle namjere kriju u sebi.

O, sinko moj, loša li je opskrba za Dan Sudnji nasilje prema ljudima, u svakom gutljaju je gušenje i u svakom zalogaju je davljenje. A nijedna blagodat se ne postiže osim napuštanjem druge.

Koliko li je blizu udobnost naporu, bijeda blagodati, smrt životu i bolest zdravlju! Sretan li je onaj ko učini iskrenim svoje postupke i znanje, ljubav i mržnju, prihvatanje i napuštanje, govor i šutnju, djelo i riječ. Blago li je učenjaku koji je postupio po znanju pa ustrajao, strahovao od noćnog napada pa se opremao i spremao se da, ako bude pitan – savjetuje, ako bude ostavljen – šuti. Govor mu je ispravan, a šutnja mu je odgovor, a ne slabost.

I teško onom koji je pogođen uskraćenošću, porazom i nepokornošću, pa smatra lijepim za sebe ono što vidi ružnim kod drugih i kori ljude za ono što i sam čini.

Znaj, sinko moj, da ko umekša svoj govor, prigrabi prijateljstvo, neka ti Allah da uspjeh u pronalaženju puta i Svojom moći te učini od pokornih, jer doista je On darežljiv i plemenit.“

Imam Husejn u posljednjim trenucima očevog života

Posljedna riječ koju je Zapovjednik vjernih izgovorio bila je Božija riječ:

لِمِثْلِ هَٰذَا فَلْيَعْمَلِ الْعَامِلُونَ

Za ovako nešto neka se trude trudbenici! (Es-Saffat, 61) i potom se uzdigla čista duša okružena melecima Premilosnoga, srušili su se stubovi pravde na Zemlji i izbrisala su se znamenja vjere.

Na bolji svijet je otišao onaj koji je bio utočište potlačenih i obespravljenih, koji je sav svoj trud bio usmjerio na uspostavljanje vlasti koja će okončati doba sebičnosti i iskorištavanja i provesti pravdu i pravo među ljudima.

Dva Poslanikova unuka su opremili svog oca, pa su ga ogasulili i umotali u ćefine. U posljednjem dijelu noći su ga odnijeli do njegovog kabura u Nedžefu i tu ukopali najveći simbol pravednosti i uzvišenih ljudskih vrijednosti, kako su to priznali i njegovi protivnici. Historičari su prenijeli da je Muavija, kada je saznao za pogibiju imama Alija, a.s., odredio da dan njegove pogibije uzmu kao praznik u Damasku. Bilo je ostvareno ono što je želio i ukazala mu se prilika koju je priželjkivao: da preuzme vlast kao sredstvo za porobljavanje muslimana i primora ih na ono što oni ne vole.

Imam Husejn u vrijeme brata imama Hasana, a.s.

Stanje ummeta prije primirja s Muavijom

Rušenje stubova islamskog društva, koje je vjerovalo u najsvetiju, najveću i najsveobuhvatniju nebesku poslanicu, u sjeni vlasti Muavije ibn ebi Sufijana nije bilo produkt trenutačnih napora, jer su zastranjenja počela od dana Sekife, kada je uzde upravljanja ummetom preuzela osoba koja nije imala sposobnost i potrebnu moć, nego je došla na vlast na osnovu plemenskih pristrasnosti.O tome svjedoči Ebu Bekrova izjava: „Predata mi je vaša vlast, a ja nisam bio najbolji među vama.“

Islamski ummet je skliznuo u drugi ponor na dan kada je Omer ibn Hattab počeo praviti razlike među muslimanima prilikom raspodjele, suprotstavljajući se Poslanikovom sunnetu i stvarajući novi klasni poredak, do onda kada je na vlast došao Osman ibn Affan, kada se pokvarenost povećala i proširila na vlast i upravu, kada su nad sudbinom naroda zavladali razvratnici i najgori ljudi. Neki od onih koji su počeli širiti nered u ummetu su bili: Velid ibn Ukbe, Hakem ibn As, Ukbe ibn ebi Mu'id, Se'id ibn As i Abdullah ibn S'ad ibn ebi Serh.

Emevijska porodica, koja se nije bila otvorila prema islamu, a koja je sačinjavala samo srce vlasti, počela je formirati ekonomsku moć pljačkanjem bogatstva ummeta i bespravnim Osmanovim darivanjima. Muavija je kroz svoje namjesništvo u Šamu u vrijeme Omera uspio da osnuje društvo onakvo kakvo je željela njegova duša, puna mržnje prema islamu, Poslaniku i njegovoj porodici, jer su on i njegov otac ušli u islam poraženi i prestrašeni na dan osvajanja Mekke, i to među oslobođenim robovima, nakon što je izgubio svog djeda, dajdžu i brata u sukobima protiv islama prije osvajanja Mekke.

Pored toga, u toku ovog perioda – od preseljenja Poslanika, s.a.v.a., do kraja Osmanove vlasti – vladajući režim nije obratio pažnju na islamski poziv, njegovo širenje i učvršćivanje u dušama ljudi, niti je uložio ikakav trud u iskorjenjivanje pojava bolesti i plemenskih običaja, već je vladareva briga bila jurenje u osvajačke ratove iz želje za proširivanjem vlasti i uvećanjem imetka. Imam Ali, a.s., se od preseljenja Božijeg Poslanika, s.a.v.a., zalagao svim snagama da ummet ne izgubi svoj islamski identitet i da smanji zastranjenja pa je djelovao i pomagao vladajuću skupinu, ponekad blago, a ponekad grubo, izbjegavajući direktna suočavanja s njima da bi vratio svoje šerijatsko pravo na hilafet dajući prednost općoj dobrobiti islama nad svim ostalim dobrobitima.

Ummet je bio pogođen tragedijom svog velikog obnovitelja, kada je imam Ali postao šehid i pao pred imamom Hasanom ibn Alijem, iscrpljen ratovima za popravljanje stanja protiv onih koji su kršili zavjet, nepravedno pokazali neposlušnost i onih koji su izašli iz vjere. Kada su snage koristoljublja licemjera i onih koji su mrzili islam bile požurile da se ispriječe ispred imama Alija, zanemarujući zapovijedi Svevišnjeg Allaha i Njegovog Poslanika i ne obraćajući pažnju na dobrobit ummeta, on je i tada bio istinski vođa koje vodi na put istine i Božanske pravde. Oni su znali za njegovo zakonsko pravo koje je dobio od poslanice i Poslanika, što je predstavljalo istinsku opasnost za njih jer se moglo desiti da ih odstrane iz islamskog društva, i upravo zbog toga su izbili ratovi na Devi, Sifinu, a potom na Nehrevanu.

Imam Hasan je odlučio da vodi ummet nastavljajući put obnove i suprotstavljanja zastranjenosti, dok je većina ljudi odabrala sigurnost i udobnost.On je stoga bio primoran prihvatiti primirje i prekid sukoba s Muavijom, koji je bio jak i utvrđen u Šamu, ali na osnovu važnih uvjeta i ugovora koji bi zajamčio sigurnost skupine odabranika ummeta i izgradio u narodu osnovu koja će biti osvješćenija i dublje vjerovati u svoju islamsku poslanicu, kako se muslimansko društvo ne bi izobličilo i poslanica poništila, jer sablja nije uvijek najbolji sud u sporovima: riječi i sporazum u nekom opasnom periodu mogu imati veći uticaj. Cilj je bio sačuvati islamsku poslanicu, zaštititi islamski ummet u svim situacijama i razjasniti licemjerje i neprijateljstvo Beni Umejja i skrivene namjere njihovih vladara prema islamu.

Imam Husejn je stao uz svog brata, imama Hasana, i proživljavao je sve događaje kroz koje je prolazio njegov brat, potpuno saglasan s njim u mišljenju i stavovima. Pomagao ga je u usmjeravanju i izbavljenju ummeta nakon što je vidio kako se sekifijska zastranjenost potpuno razotkrila u ovom periodu. Doista se ova zastranjenost bila toliko proširila u ummetu da on čak više nije bio spreman ni za pokret imama Hasana niti se odazivao njegovim zapovijedima.

Imam Hasan je bio upoznat sa svim varkama i spletkama koje je Muavija bio planirao. Veći dio Iračke vojske, nakon što je predstavljala žilu kucavicu u vojsci imama Alija, prešao je u kandže Muavije ibn ebi Sufijana i njegove skupine.

Imam Husejn je znao da će, ukoliko se desi sukob između imama Hasana i Muavije, ishod biti u korist Muavije i sigurno se okončati ili pogibijom Hasana, Husejna i svih Hašimida i njihovih najvjernijih sljedbenika ili njihovim zarobljavanjem, i to upravo u vrijeme u kojem je islamski ummet najviše trebao bezgrješnog imama pored sebe, kako bi mogao spasiti ono što je ostalo i obnoviti poništeno, jer doista je islamska poslanica svršetak svih poslanica i moralo se upotpuniti ono što su Božiji Poslanik i imam Ali započeli.

Prema tome, postaje jasno da je potpuno neosnovano ono što su neki historičari prenijeli, a to je da je imam Husejn bio nezadovoljan onim što je njegov brat imam Hasan, a.s., uradio te da je rekao: „Tako ti Allaha, nemoj da potvrđuješ Muavijine, a odbacuješ očeve priče“, i da mu je Hasan rekao: „Šuti, ja sam obavješteniji od tebe“.

Pored toga, imam Husejn je bio dalekovidniji i dublje upućen u dešavanja i njihove ishode i od velikana svog vremena, koji su također cijenili mudar stav imama Hasana u tim okolnostima u kojima nije imao drugog izbora, da ne bi znao za dobrobit koju su i drugi vidjeli u onome što je njegov brat uradio, pa da stane pred njega sa takvim stavom.

Oni koji vjeruju u imamet i bezgriješnost imama Hasana i imama Husejna, ne sumnjaju u neispravnost predaje koja govori o suprotstavljanju imama Husejna svom bratu, imamu Hasanu, u pitanju primirja s Muavijom jer ako su Hasan i Husejn bili imami, kojima je pokornost obaveza za sve, onda je sve što su uradili bilo po čisto Božanskoj dužnosti i u skladu s onim što je Svevišnji Allah odredio za njih, pa prema tome ne postoji prostor za takve predaje.

O ovome svjedoče vjerodostojne predaje, oprečne toj neispravnoj, i ukazat ćemo na neke od njih:

Imam Ebu Abdullah es-Sadik, a.s., je rekao:

نَحْنُ قَوْمٌ فَرَضَ اللَّهُ طَاعَتَنَا وَ أَنْتُمْ تَأْتَمُّونَ بِمَنْ لَا يُعْذَرُ النَّاسُ‏ بِجَهَالَتِه‏.

„Mi smo narod koji je Svevišnji Allah obavezao na pokornost svima, a vi slijedite onoga kojeg nije opravdano slijediti ni da ga ne poznajete.

Neki čovjek je pitao imama Abu-l-Hasana er-Rida, a.s.,: „Je li obavezno pokoravanje tebi?“ i on je odgovorio da jeste, pa ga je ovaj opet upitao: „Je li poput pokornosti Aliju ibn ebi Talibu?“ i imam je ponovo potvrdio.

Preneseno je da Humran rekao imamu Ebu Džaferu el-Bakiru: „Neka budem žrtva za tebe, možeš li mi objasniti ratovanja imama Alija, Hasana i Husejna zbog Božije vjere i kako to da su ih tlačitelji napadali sve dok nisu bili pobijeni ili poraženi.“ Imam Bakir je rekao:

يَا حُمْرَانُ، إِنَّ اللَّهَ، تَبَارَكَ وَ تَعَالَى، قَدْ كَانَ قَدَّرَ ذَلِكَ عَلَيْهِمْ وَ قَضَاهُ‏ وَ أَمْضَاهُ‏ وَ حَتَمَهُ عَلَى سَبِيلِ الِاخْتِيَارِ، ثُمَّ أَجْرَاهُ فَبِتَقَدُّمِ عِلْمٍ إِلَيْهِمْ مِنْ رَسُولِ اللَّهِ، صَلَّى الله عَليهِ وَ آلِهِ وَ سَلَّمَ، قَامَ عَلِيٌّ وَ الْحَسَنُ وَ الْحُسَيْنُ، عَلَيهِمُ السَّلامُ، وَ بِعِلْمٍ صَمَتَ مَنْ صَمَتَ مِنَّا.

„O, Humrane, doista je Allah, neka je Slavljen i Uzvišen, za njih to bio predodredio, propisao, presudio i učvrstio, pa potom izvršio. Ali, Hasan i Husejn, znajući za to preko Allahovog Poslanika, tako su postupili, a onaj od nas ko je šutio, znao je da je neophodno da šuti o tome, pa je šutio.

Imam Bakir, a.s., je o veličini imam Husejnove naravi i njegovom poštovanju prema bratu Hasanu govorio:

مَا تَكَلَّمَ‏ الْحُسَيْنُ‏ بَيْنَ‏ يَدَيِ الْحَسَنِ إِعْظَاماً لَهُ.

„Husejn nije pričao pred Hasanom iz poštovanja prema njemu.“

Imam Sadik, a.s., je pričao:

إِنَّ مُعَاوِيَةَ كَتَبَ إِلَى الْحَسَنِ بْنِ عَلِيٍّ، صَلَوَاتُ اللَّهِ عَلَيْهِمَا- أَنِ اقْدَمْ أَنْتَ وَ الْحُسَيْنُ وَ أَصْحَابُ عَلِيٍّ- فَخَرَجَ مَعَهُمْ قَيْسُ بْنُ سَعْدِ بْنِ عُبَادَةَ الْأَنْصَارِيُّ- فَقَدِمُوا الشَّامَ فَأَذِنَ لَهُمْ مُعَاوِيَةُ- وَ أَعَدَّ لَهُمُ الْخُطَبَاءَ فَقَالَ: يَا حَسَنُ، قُمْ فَبَايِعْ- فَقَامَ فَبَايَعَ، ثُمَّ قَالَ لِلْحُسَيْنِ، عَليهِ السَّلامُ، قُمْ فَبَايِعْ فَقَامَ فَبَايَعَ- ثُمَّ قَالَ: يَا قَيْسُ، قُمْ فَبَايِعْ- فَالْتَفَتَ‏ إِلَى‏ الْحُسَيْنِ‏، عَليهِ السَّلامُ، يَنْظُرُ مَا يَأْمُرُهُ، فَقَالَ: يَا قَيْسُ، إِنَّهُ إِمَامِي، يَعْنِي الْحَسَنَ، عَليهِ السَّلامُ.

„Muavija je pisao pismo Hasanu ibn Aliju da dođe sa Husejnom i Alijevim sljedbenicima kod njega. Kada su pošli, s njima je krenuo i Kajs ibn Sad ibn Ubade el-Ensari, pa su došli u Šam i Muavija ih je primio i spremio je za njih govornika... potom je rekao (Imam Hasan): ,O, Kajs, ustani i daj prisegu.‘ On se okrenuo prema Husejnu gledajući šta će mu on narediti, a imam Husejn je rekao: ,O, Kajs, doista je on moj imam, mislio je na Hasana.‘“

Imam Husejnovo poštivanje stavki primirja imama Hasana s Muavijom

Imam Hasan je 49. ili 50. godine po hidžri postao šehid, a Muavija je umro 60. godine po hidžri. U ovom periodu imam Husejn je bio imam i vođa i nije bio obavezan na pokornost nikome. Međutim, on se nastavio pridržavati stavki sporazuma o primirju koje je njegov brat imam Hasan bio sklopio s Muavijom i nije učinio ništa što bi ih moglo prekršiti, čak ni kada su neki šije tražili od njega da ustane protiv Muavije, nego im je preporučio strpljivost i tekiju (pretvaranje) ukazujući im na to kako se on pridržava sporazuma od kojeg će biti oslobođen Muavijinom smrću.

Pismo Džeade ibn Hubejre imamu Husejnu

Džeade ibn Hubejre ibn ebi Veheb je bio jedan od ljudi koji su bili najvjerniji imamu Husejnu i najviše ga je volio. Kad se grupa šija okupila kod njega navaljujući da napiše pismo imamu Husejnu u kojem će ga pozvati da dođe u njihov grad, Kufu, kako bi objavio ustanak protiv Muavijine vlasti, Džeade je poslao pismo imamu Husejnu u kojem je pisao: „... a zatim, tvoji sljedbenici kod nas iščekuju tvoj dolazak i ne žele nikoga umjesto tebe. Poznavali su stav tvog brata Hasana u vezi s ratom, a poznaju i tebe po blagosti prema prijateljima, grubosti prema neprijateljima i strogoći u vezi s Allahom, pa ako želiš ovu vlast, dođi kod nas: doista smo se spremili za smrt uz tebe.“

Imam Husejn u odgovoru je napisao:

أَمَّا أَخِي فَأَرْجُو أَنْ يَكُونَ اللّهُ قَدْ وَفَّقَهُ وَ سَدَّدَهُ وَ أَمَّا أَنَا فَلَيسَ رَأْيِي الْيَومَ ذَاكَ فَالْصِقُوا- رَحِمَكُمُ اللّهُ- بِالأَرْضِ وَ اكْمِنُوا فِي‏ الْبُيُوتِ وَ احْتَرِسُوا مِنَ الظَّنَّةِ مَا دَامَ مُعَاوِيَةُ حَيًّا، فَإِنْ يُحْدِثِ اللّهُ بِهِ حَدَثًا وَ أَنَا حَيٌّ كَتَبْتُ إِلَيكُمْ بِرَأْيِي.

„Što se tiče moga brata, doista se ja nadam da mu je Allah dao uspjeh i podržao ga, a što se mene tiče, danas to nije moj stav. Prema tome, svežite se uz zemlju, napravite zasjede u vašim kućama i čuvajte se od sumnji dok je Muavija živ, pa ako Allah završi s njim, a ja budem živ, onda ću vam pisati o svom stavu. Ve selam.“

Iz ovog postaje jasno da je imam Husejn po svojoj šerijatskoj odgovornosti slijedio svog brata, imama Hasana, u pitanju primirja s Muavijom, prihvatio ga je i pridržavao ga se cijelog perioda Muavijine vlasti. Desetine svjedočenja potvrđuju da su njih dvojica bili usaglašeni u svojim razmišljanjima, pogledima na stvari i njihove ishode i ujedinjeni u svemu što se desilo i postiglo.

Kao što su pripisali imamu Husejnu, tako su pripisali i imamu Hasanu da se suprotstavio svom ocu u mnogim njegovim političkim stavovima, prije i u toku njegovog hilafeta. Jasno je da je cilj ovakvih tvrdnji ubacivanje u dušu ummeta sumnje u vezi s vodećim položajem dvojice zakonitih imama, Hasana i Husejna, da bi se izazvali razdor i razilaženje i ljudi udaljili od njih.

Šehadet imama Hasana

Nakon što je potpisao primirje s Muavijom, imam Hasan se zadržao nekoliko dana u Kufi, a potom se s bratom Husejnom i svim članovima svoje porodice vratio u Medinu. Boravio je u tom gradu prigušujući svoju srdžbu i držao se svoje kuće čekajući Božiju odredbu.Kao što smo spomenuli, imam Husejn je odbio ustanak protiv Muavije dok je ovaj živ zbog pridržavanja sporazuma o primirju koji je njegov brat Hasan bio sklopio s njim.

Oba imama, Hasan i Husejn, u Medini su se posvetili ibadetu i učvršćivanju islamskog vjerovanja u duše ljudi, objašnjavanju islamskih propisa, savjetovanju i upućivanju naroda, radu na odgoju svjesne generacije koja će preuzeti svoju odgovornost naspram nepravde pokvarenosti i zastranjenosti koje su nastale na putu ummeta. U toku tih deset godina, kako je u nekoliko historijskih izvora zabilježeno, imami Hasan i Husejn izazvali su nekoliko verbalnih sukoba izazvani Muavijinim postupcima i postupcima nekih od njegovih namjesnika.

III glava

Vrijeme imama Husejna

Stavovi i dostignuća imama Husejna

Ciljevi ustanka imama Husejna

Ishodi ustanka imama Husejna

Iz duhovnog naslijeđa imama Husejna